Једног дана поштар је покуцао на врата куће. Иза врата се зачу дечји глас:

– Одмах долазим, молим Вас сачекајте!

Неколико минута касније поштар је поново почео да куца на врата. Иза врата се чуо глас девојчице.

– Ако сте у журби, оставите писмо на испред врата.

Поштар је одговорио:

– Имате писмо које захтева ваш потпис. Причекаћу.

Већ љут, поштар је помислио да ће му нешто рећи. Прошло је неко време пре него што су се врата отворила. Сав његово нестрпљење одмах је нестало. Девојчица у инвалидским колицима, без ногу, али широм отворених очију, погледа га. Поштар јој је дао писмо и замолио је да потпише. После тога је отишао. Девојчица се насмешила и рекла:

– Хвала на стрпљењу. Добро јутро.

Месец дана касније, поштар је наставио да доставља пошту. Сваки пут је покуцао на врата и стрпљиво чекао да се девојчица појави, а затим отишао. Почела је да му поставља питања: „Kако се зовете? Да ли волите оно што радите? Имате ли децу? Kолико писама треба да испоручите данас?

Поштар је постепено почео да одговара и смешка јој се.

Питао ју је за ноге и она није наљутила и одговорила му је смешећи се:

– Не могу да ходам јер сам рођена без њих, тата увек каже да ми је срце толико да има своје ноге. Сваки месец стављам новац у ову касицу-прасицу, а када се напуни, тата ће ми купити вештачке ноге, а ја ћу моћи и да ходам.

Постали су добри пријатељи. Са почетком јесени кише су постајале све чешће, и на пљуску поштар је чекао пред вратима, покисао. Kада је отишао, девојчица је схватила да су му ципеле пропале. Следећег дана је био у истом пару ципела. Недељу дана касније исто.

Kада се ближио Божић, поштар је одлучио да не иде празних руку и купио кутију чоколаде, покуцао на врата, девојчица је отворила и уз писмо добила бомбоњеру. Била је тако узбуђена. Затим се окренула се и показала му на да на столу стоји велика кутија и неколико комада порцелана. Замолила је поштара да то однесе својој кући.

– Не могу да прихватим тако нешто.

– Мислила сам да смо пријатељи, ако не прихватите, бићу јако тужна за Божић.

Чувши то и не знајући шта друго да уради, поштар је узео поклон и отишао, захваливши јој се и пожелевши јој срећу.

Kада је отворио кутију, унутра је био пар скупих нових ципела и порука: „За мог доброг пријатеља! Сада можете ходати са сувим ногама.“

Поштару су се очи напуниле сузама и он је схватио да је девојчица овај поклон платила новцем који је уштедела за протезе.

Сутрадан је отишао код свог шефа и упитао га:

– Господине, промените моју руту. Ова девојчица је одустала од свог сна да хода, да бих ја обуо ципеле на моја здрава стопала, а ја не могу да их вратим, ма колико желео.

Kада је шеф чуо за овај сјајан гест од детета, организовао је акцију прикупљања средстава.

На Бадњи дан поштар је покуцао на врата, овога пута врата су се брзо отворила, а отац је изашао са девојчицом у наручју.

Није то био само поштар, већ и њихов шеф, и сви поштари у граду.

Девојчица се насмешила, изненађена оним што је видела. Поштар је донео кутију, коју је поклонио оцу, а девојчици дао писмо.

У кутији су биле протезе за ходање од једне девојчице, а у писму је писало: „За нашу најбољу другарицу. Сада можеш да ходаш, али твоје срце је толико велико да има своје ноге, спремно да трчи, да учини добро чак и за поштара.

Стога, у каквој год ситуацији да се нађете, ако имате срце пуно љубави, осмех на лицу и топлу реч, они око вас ће бити обогаћени. Волите људе љубављу Христовом!

За Фондацију "Пријатељ Божији" са грчког: Ставро Василидос
Извор: agonasax.blogspot.com