Реч

Велика је сила речи, јер реч има силу и вечност у самом Богу који јесте Реч, који јесте Вечност и Смисао, Логос и сам Бог, који је Јединородни Син Божији, Господ Исус Христос.

28.03.2023. Аутор:: Пријатељ Божији 0

,,У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч“, овим речима почиње Јеванђеље по Јовану Богослову, омиљеном Христовом ученику, који је на Тајној Вечери био наслоњен на Христове груди. Реч о којој говори Свети Јован је Син Божији, оваплоћени Јединородни Син Господ Исус Христос, кроз кога је и због кога је и створен материјални свет, универзум и човек. Човек је створен по икони и подобију саме Речи Божије, самога Сина Божијег да и сам кроз Христа, кроз Реч постане Бог, по благодати, по назначењу.

Изворно је коришћена реч Логос, на старогрчком оригиналу[1], која је преведена у словенским језицима као Смисао или Реч Божија. Бог Отац све ствара својом Речју, својим Сином, својим Смислом и Реч Божија је смисао свега постојања па и нас самих, то је оно што је у нашем битију, у назначењу нашег бића: обожење човека и обожење целе творевине које се остварује на Светој Литургији, односно партиципирањем у њој, у енергијама Божијим, конкретно у Светој Евхаристији, Светом Причешћу које јесте Литургија, ми стичемо обожење.

Реч логос је изведена из глагола „легеин“ који је у префилософској употреби имао два основна значења: „сабрати или скупити“ и „казати или именовати". Син Божији, Логос Божији, је Онај који нас сакупља, сабира ,,ологошћује" око Себе на Светој Литургији, око Свете Чаше. Он је тај Сабирач и Креатор наших бића, Он је тај који нас именује, наречује и који нас призива из небића у биће и који нас скупља око Себе као ,,кокош своје пилиће". Он је Онај који нам објављује истину о себи и Који је увек истинит-(Хераклит), Он је тај примарни Логос из кога проситичу сви логићи као стваралачка бића - (Платон), Он је Онај који нам у Себи и кроз Себе даје знања о Богу, Творцу, Светој Тројици, кроз своју науку, логику-(Аристотел), Он је тај Универзални Логос који повргава све људе, ствари и догађаје свом промислу - (Стојици), Он је та плодотворна и творачка Реч Божија и Божији Прворођени Син -(Филон Александријски).

У овој истини видимо осим онтолошког и један дубоки културолошки смисао и један велики значај саме речи. Свака мисао се манифестује кроз речи и дела, а писана и изговорена реч има велику силу. Реч може да изгради, да надахњује, да обожи, али може и да уништи, нагрди, уназади човека, па и читав универзум.

Наш велики духовник Отац Тадеј је говорио да човек својим лошим мислима уништава универзум, а како ли тек речима и делима. Колико тек човек онда може да облагодати универзум лепим мислима преточеним у дело, у поезију, у књижевност или у песму, која људе може да окрепи, ољубови, обожи, покрене. Видимо да је у речи вечност, и да је Реч Вечност, и видимо велику симболику ,,речи“. Ко држи реч, и има реч, и човек је од речи, има Христа, има саму Реч Божију у себи, а ко не држи до речи, нема Христа, нема образа. Како је говорио Свети и премудри наш Владика Николај: ко има образа има Христа, има лик, образ, Христов, ко нема образа, ко је безобразан, безличан, нема Христа или је изгубио, упрљао, лик Христов у себи. Ко има реч и држи до речи или је речит, поетичан, књижеван, то је онај који надизује и изграђује.

Који пише, писац, књижевник, тај је богат човек, јер има Христa, ко има Бога тај је богат човек, а ко има Бога, он држи до Речи Божије и речима оплемењеним Духом Светим оплемењује цели свет, сву творевину и цели универзум. Речју човек достиже до Бога, до Оца у Духу Светом-(reach,engl.-достићи-(реч)) . Велика је сила речи, јер реч има силу и вечност у самом Богу који јесте Реч, који јесте Вечност и Смисао, Логос и сам Бог, који је Јединородни Син Божији, Господ Исус Христос.

Напомене

[1] Логос - (гр. λόγος — ум, реч, говор, словесност, смисао, начело, закон, наука и др) је вишезначан философски и теолошки појам. Изворно, логос је битан појам античке грчке философије, који исказује принцип, светски ум, објективни закон по коме се све догађа. У Хераклитовој философији означава говор природе који само мудрац чује и разуме. у Хомеровим еповима појам логоса је употребљаван у следећим значењима: реч, говор, исказ, својство, истина, ред, воља, разум, ум, учење, законитост, аксиом, божји ум, клица постајања.

За Хераклита, логос означава говор и закон природе и општу меру законитости догађања у свемиру:,, Оно што јесте саопштава истину о себи, објављује се“. Спознаја логоса условљена је тиме да се не остане на чулном и појединачном, телесном, већ да се изнађе нужни, општи, заједнички, закон који важи за све и који се испољава у свему. Стога поступати само „по својој властитој памети“, значи немогућност увида у структуру космоса која је садржана у логосу. Мада је логос увек истинит, људи га не разумеју ни кад га чују ни пре но што су га чули. И мада се све збива сагласно логосу, изгледа да обични људи о њему немају никакво искуство. Људи не знају шта раде док су будни, баш као што не знају и шта су радили током сна.

Платон је истицао стваралачки карактер примарног логоса. Из њега проистичу посебни логои (логићи) као стваралачке силе, бића, на разним нивоима света.

За Аристотела, логика је ствар логоса. Грчки назив за логику јесте логике епистеме, а то значи „знање о логосу“. Логика је наука која обухвата првенствено мишљење, али исто тако и говор којим се мишљење исказује, обелодањује. Логос је ствар мишљења, мишљења које ,, мисли само себе"(Ја сам онај који јесте. прим. писац) . Срж онога што је у логици дато може се схватити и као казивање истине бића, односно као логос бивствујућег који се може схватити.

Хераклитово значење логоса разрадили су у стоичкој философији Зенон, Епиктет, Марко Аурелије и други. За стоике логос, осим нужности и закономерности, добија и значење универзалног ума (ендитхетос), који подвргава све ствари и догађаје њиховој судбини, просуђује оно што се збива и што ће се збивати. Људски разум учествује у универзалном логосу и одражава га речју или делом (пропхорикос), а људска природа представља терен и мерило за његово етичко размишљање и деловање. За стоичара Хрисипа, логос је она сила која чини људски говор разумним, ум логичним, и целокупну природу смисленом.

За Филона Александријског, логос је плодотворна сила коју Бог из себе зрачи. Ова сила је истовремено творачка Реч Божја и Божји Прворођени Син. Поред тога, постоји и логос који је и створени светски дух (аналоган стоичкој пневми), и коначно, он је и људски дух којим се објављује Реч Божја или који ту Реч открива. За Филона, говор (логос) светих књига је директно објављена Реч Божја, док је говор философских дијалога био само наслућивање Божанског Логоса. Библијски логос је зповедни говор Божји који се саопштава пророцима да би постао закон за све људе.

За Јустина Филозофа, Татијана, Атинагору, Климента Александријског, Логос је светлост која „оплођује“ философију и премудрост. Јустин сматра да хришћанство и философија имају један те исти извор – Божански Логос. Старозаветни пророци су примили светлост откривења Логоса. Сматрајући да су и Хераклит и Сократ водили живот у складу с Божанским Логосом, Јустин их убраја у хришћане и пре саме појаве хришћанства. За Јустина и Климента Александријског, то оплођавање јесте космичко, па се тако семена Логоса налазе и у прехришћанској философији и у нехришћанским религијама, као припрема доласка и ваплоћења Божанског Логоса.

Максим Исповедник, говори опширно о логосима, који преегзистирају Богу(све личности и сва бића преегзистирају у Божијој намисли) и преко којих Бог саопштава смисао своје творевине. Човек будући да има слободну вољу бира да ли хоће ли живети у складу са Логосом или не. Према Светом Максиму, свако створење има смисао и сврху јер у сваком створењу је вечни Божански Логос. Логос је дат свему створеном као циљ и сврха постојања. Она се приближују и опште међу собом у јединственом хармоничном кретању, које се остварује када човек живи са Богом у јединству непосредности у Светој Литургији. По Максимовом мишљењу, човеку припада највише место међу створењима. Не само да у себи носи логос, већ је и икона Божанског Логоса, а циљ човека је да постане Бог по благодати. Човекова улога у стварању је да сједини све ствари у Богу, да принесе цео материјални свет Богу и да тако превазиђе нужност распадања и смрти.

Код стоика логос добија и значење принципа свеукупног . Њихово морално начело је било „живети по природи“, што је у ствари значило живети по логосу. Стоици по први пут доведе у блиску везу логос и номос (закон којим се регулишу односи у држави, законодавство), на чему се заснива и стоички космополитизам. Мудри људи се осећају као грађани космоса јер знају да су људски закони продужетак космичког логоса.

Хераклитово изједначење самог живота и логоса нашло је места у стоичкој терминологији као логос сперматикос (семени логос), активни животни принцип који делује на пасивну материју да би уредио свет-(Платонове идеје-упореди)

Извори

1. Логос, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд, 2004.
2. Јован 1,14. Свето Писмо Новога Завета, Свети Архејерејски Синод
3. Речник православне теологије, др.Јован Брија.Београд 1999.
4. Панајотис Христу, Тварно и нетварно у богословљу Атанасија Александријског.
5. Владета Јеротић, Јунг и православље

За Фондацију Пријатељ Божији: теолог, професор верске наставе, Иван Миладиновић

 

 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.