Живео у једном византијском граду епископ кога је народ много волео. Али једном се догоди ужасна ствар: по својој слабости или лакомислености и, наравно, по демонском нашаптају, тај епископ паде у блуд.

У недељни дан, када се сав град окупи у цркви на Божанственој литургији, епископ изиђе пред народ, скиде са себе омофор, знак епископског достојанства, и рече:

-Не могу више да вам будем епископ, пао сам у блуд.

Најпре завлада тајац. Затим се по целоме храму зачу ридање. Људи су стајали и плакали. Епископ је такође плакао, погнувши главу пред својим верницима. Најзад се присутни мало смирише, па рекоше:

-Шта сад да радимо? Ми тебе свеједно волимо! Зато обуци своје одежде и служи литургију, за нас ти остајеш епископ и пастир.

На то епископ одговори:

-Хвала вам за великодушне речи, али ја заиста више не могу да будем епископ. Епископ који учини овакав грех, по уредбама Светих Отаца није достојан да приступи вршењу Божанствене литургије.

Народ му одговори:

-Ми не знамо те ваше уредбе. Вероватно су оне врло исправне и важне. Али ми смо тебе заволели током ових година откако служиш у нашем граду. У животу свашта човеку може да се деси. Облачи своје одежде и служи. Ми ти опраштамо.

Епископ се горко осмехну:

- Опростили сте ми ви… Али ја сам себи никада опростити нећу, ни Црква ми неће опростити. Нема за мене оправдања пред Богом. Зато, направите пролаз, идем у пустињу – да плачем и да се кајем за своје грехе.

Народ се, међутим, још више згусну испред епископа, не дозволи му чак ни да сиђе с амвона.

- Не! - инсистирали су верници. - Ти си наш епископ, облачи се и служи!

Тако је то трајало до касно увече. Народ је био непоколебљив, несрећни епископ није знао шта да чини. Схвативши најзад да га људи неће пустити, рече:

- Кад је тако, нека буде како ви кажете! Остаћу, али само под једним условом. Сад ћете сви лепо да изиђете из храма, а ја ћу да легнем преко прага. И нека се свако од вас врати у цркву газећи по мени. Да свима буде јасно какав сам грешник и колико вредим.

Кад већ епископ није хтео да одустане, народ би принуђен да попусти. Верници напустише храм, епископ леже на праг и сви парохијани, старо и младо, ужаснути, а многи и са сузама, уђоше у цркву газећи архијереја. А када се и последњи верник нађе унутар храма, сви зачуше глас с неба: „Ради великог смирења опрашта му се грех његов!“

Ипођакони обукоше епископа у свештене одежде и он одслужи Божанствену литургију.

Из књиге Архимандрита Тихона „Несвети а свети“