Окусивши од дрвета познања добра и зла, првобитни човек је изгубио благодат. Благодат га је одржавала у рају, тако да он није осећао стид од своје голотиње, није осећао страх од Бога и није осећао страх од животиња. Онога тренутка када га је напустила благодат, он је осетио стид и страх. Када га је Бог потражио у рају и позвао, Адам и Ева су се сакрили у шуми. И када га је Бог питао: "Зашто се кријеш, Адаме?", он је рекао: "Чуо сам да идеш и уплашио сам се". У исто време су им се отвориле очи и они су познали стид, срамоту што су наги. Тако је прва појава страха била још у рају. Суштина, основа свих наших страхова се налази ту: губитак благодати и страх од смрти. Док је први човек у рају био испуњен Божијом благодаћу, он није осећао страх јер је био бесмртан. Божија благодат га је одржавала у бесмрћу, у вечности и давала му је укус у души којим је он осећао своју бесмртност. Када је изгубио благодат, он је изгубио тај контакт са вечношћу и схватио да је смртан. Тако и сви ми данас: услед осећаја своје смртности, ми се плашимо. Живот ван раја, који је изгнанство из раја довело на ову планету, у овај свет, практично настао на страху.

Врховна пројава Божије благодати, Светога Духа или Божије љубави, огледа се у два осећања: осећању бесмртности и осећању врховне љубави. То је, као што каже Св. Исак Сиријски, у ствари, осећање Бога. Значи, осећање Бога није ништа друго него осећање бесмртности, осећање огња бесмртности који гори у нама и који нам даје до знања да нема смрти, и осећање врховне љубави. Постоји неколико фактора који утичу на то како ће један човек да се развије и како ће он да се односи према страху, који је присутан у свима нама. Нема човека без страха. Први фактор је генетика, и то првобитна генетика, генетика коју носимо од наших Прародитеља. Друга генетика је коју носимо од својих крвних сродника. У геном се уграђују сећања и памћења наших предака. Да ли је у то време било ратова, да ли је било страдања, да ли је било неспоразума – то се све уграђује у наш геном и ми то носимо. Јер, сви знамо да постоје људи који лакше пролазе кроз кризне ситуације у животу и људи који теже пролазе кроз кризне ситуације у животу. Неко је лакше подложан страху, неко много мање. Трећи фактор је развој нас самих, од детињства до зрелог доба. Четврти фактор су демонске силе.

Страх је само средња вредност од пет ступњева: постоји брига, стрепња, страх, паника и ужас. Сви ми бринемо, и то, на неки начин имамо. Но, уколико дође до хипертрофије бриге, ми прелазимо у стрепњу. Стрепња је већ нешто што нас много више поремећује, нешто што нам много више омета нормалан живот јер смо стално под осећајем да ће се нешто лоше десити. Стрепња може бити веома изнурујућа. Али, ако, уз одређене врсте помоћи, успемо, то је добро. Но, уколико не, тада залазимо у страх. Страх је већ озбиљан поремећај, који нас практично веома, веома успорава у свим нашим животним активностима, загорчава нам живот и може потпуно да нас блокира. Уколико не успемо да се зауставимо у страху, прелазимо у панику, тзв. панични синдром, који је изузетно непријатан. У паници, човек је у стању да уради нешто најстрашније, себи или другима. И, коначно, што се изузетно ретко дешава, а то је прелазак у ужас. Ужас не може дуго да се истрпи. У ужасу, ако потраје, губимо или разум или живот. Ужас се ретко допушта људима у свету. Ужас доживљавају само они највећи подвижници, у пустињама, горама и пећинама, који су дошли – лицем у лице – у контакт са злом, са самим сатаном. Њима се отварају очи за метафизички ужас. Њима се отварају очи за онај пад и ону страхоту у којима се човек заиста налази. Но, из великог човекољубља Божијег, с обзиром да је Бог свестан колико смо слаби, он нама никад не дозвољава да продремо у тај метафизички ужас нашега пада јер нико не би остао нормалан нити жив.

Савремена психијатрија се бави страхом; то су тзв. анксиозни поремећаји. Постоји тај почетни анксиозни поремећај, анксиозност. То је та стрепња, то је та брига. Они кажу да је та почетна анксиозност, тај први неки страх, прва брига, прва стрепња, да је то нама урођено, јер се на тај начин штитимо у овој природи, у овој творевини, од грома, од поплаве, од животиња, итд. Та прва анксиозност може да хипертрофира у тзв. генерализовану анксиозност, и то је без разлога.

Они деле страх на:

1) реалан страх, који сви ми имамо, који је реалан и који нам је потребан, и постоји

2) иреалан страх, хипертрофирани страх, када се плашимо игле, када се плашимо лифта, када се плашимо да ће ближњи да нам учини нешто што је немогуће, што је иреално, и постоји

3) безразложни страх. Безразложни страх је генерализована анксиозност, а то је нешто најзаморније и најмучније. Јер, ова прва два страха ми антиципирамо, ми имамо представу ипак отприлике, колико-толико, од чега нам прети опасност. Али, од ове генерализоване анксиозности, од тог једног општег страха, ми ту не видимо разлог, то је само појам страха, то је само енергија страха, која нас тиранише непрекидно, не знамо од чега, не знамо како да се одбранимо, и она нам пије живот. Но, ако боље размислимо, као хришћани: и онај први, реални страх у суштини не би смео да постоји. Јер, ми, хришћани, не бисмо смели никакав страх да имамо.

Духовно болестан човек брине и уплашен је. Духовно здрав човек промишља и опрезан је. Значи, бригу треба трансформисати у промишљање, а страх треба трансформисати у опрез. На тај начин, ми исцељујемо своје биће. Рекли смо већ да душа поседује три енергије: то је умна енергија, жељна и вољна. Умна енергија (или словесна или разумна): ту спада брига; ми бринемо, размишљамо шта ће бити. Излечена умна енергија је сада само у промишљању. Духовно здрав човек је промишљен, није забринут. А, у вољној, односно, афективној, раздражајној сили имамо страх. Излечивши ту нашу раздражајну, нашу афективну силу, наш страх прелази само у један здрави опрез. Дакле, духовно здрав човек је промишљен и опрезан. Он нема никаквог страха јер зна да је Бог присутан, да нас Бог води и да нам Бог даје снаге да прођемо кроз све.

Све ове класификације којима се бави донекле православна аскетика, а, много више, савремена психијатрија, јесу потребне, али нам не значе много у нашим животима. Класификовати страх може да нам донекле помогне, али ми том класификацијом нећемо себи помоћи, нећемо помоћи својим душама. Шта ми, заправо, треба да радимо да бисмо се спасили, да бисмо помогли себи, да бисмо се ослободили страха? Имамо две врсте одбране: општи метод и специфични, конкретни метод, појединачни. Општи метод је поверење у Бога. Не кажем, наравно, вера у Бога јер, на неки начин, поверење је веће од вере. Јер, вера је у оно што још увек не знамо шта ће бити, а поверење је када смо већ стекли неки одговор. Када имамо веру у неког човека кога не познајемо, можемо да се надамо да ћемо од њега стећи нешто добро. Но, уколико је он то доказао, ми већ имамо поверење. Стекавши поверење у Бога, стекавши осећај духовне љубави, Божије љубави у себи, ми стичемо штит, нама се јача тај духовно-душевни имунитет, и сваки страх се одбија од нас. Јер, ми знамо да нам ништа коначно не може толико наудити, што нам се чини да ће нам се догодити. Пре свега, ми морамо да стекнемо укус Бога. То је најбоље ако се дешава од детињства. Значи, да бисмо били здраве јединке, нормалне, снажне, да бисмо издржали сва искушења у животу, да бисмо одговорили на све изазове, ми морамо одмалена да се научимо молитви. Данас се много говори о васпитању. А, реч васпитање је вас-питати, питати, напитати, то је један архаичан, стари израз; питати значи нахранити. А, чиме је најбитније нахранити једну младу душу? Нахранити је Богом. Нахранити је Богом да би та млада душа стекла укус Бога, да би научила да препознаје укус Бога, укус Светога Духа. Када та млада душа то научи, она ће доћи у период пубертета, период адолесценције, у младалачки период и, то сви знамо, колико год да се трудимо око наше деце, били ми свештеници или побожни мирјани, када дете заврши основну школу, око 14.-15. године, оно губи ону навику да иде у цркву. То је сасвим уобичајено и то је нормално. Но, оно што је дете стекло, то ће га штитити и када наиђу критичне ситуације у животу, које никога не заобилазе; до памћења, укуса Бога из детињства, младости, када смо Му се молили, када смо осећали Његов нежни, неописиви додир нашега срца, што дете заиста и осећа. Онда када наиђу велика искушења у животу, ми ћемо се подсетити тога, да има Живога Бога, да памтимо Његов додир, Његову љубав. Самим тим, било каква идеја о страху, било каква идеја о томе да ће нам се нешто лоше десити, губи на сили.

Демонско дејство је од великог значаја, од круцијалног значаја. Јер, душа је природно наклоњена страху. Кажемо: природно, у оном палом стању. Тако да све што нам се дешава, то је, на неки начин, последица нашег првобитног грехопада. Међутим, хипертрофија, претерани страх, он већ долази од демонских сила. То, свакако, савремена наука, психијатрија, апсолутно не признаје, и ту је у огромном хендикепу. Када би савремена наука мало више обратила пажњу на светоотачко учење, на православну психотерапију, на учења о страстима, страховима, предлозима, поробљивањима страстима, дефинитивно би психијатријске клинике биле барем упола мање јер, свакако, нису сви поремећаји психички – демонског порекла. То знамо чак и из самог Светог Писма јер знамо да је Господ, каже се тамо, исцељивао болесне и ђавоимане, то се врло често помиње. Тако да, ако нам није јак духовно-душевни имунитет, појављују се пукотине на тој аури и, у критичним моментима у животу, демони осећају, виде какву предиспозицију има одређена душа. Уколико осете да ту постоји предиспозиција за страх, они нападају из све снаге, као рој маларичних комараца такве душе и доводе до ненормалних повећавања тзв. реалних страхова, и тиранишу људску душу. Демони су бића која се хране људским страхом. Ми нећемо дозволити да се нахране нашим страхом јер ћемо имати чврсто поверење да је Бог са нама, и на тај начин ћемо се излечити.

Међутим, на жалост, нисмо сви успели да се тако развијемо, из разноразних разлога. У нашем детињству нисмо имали контакт са Црквом, нисмо имали контакт са молитвом, са Богом, и нисмо упознали да постоји нека вишња сила, нисмо доживели њен укус, нисмо доживели њено дејство. Тако да смо ту веома спречени, веома хендикепирани у борби са свим тим мукама које нас данас сналазе. У тим случајевима постоји специфичан, конкретни метод, у односу на овај општи метод, а тај метод се назива: суочење. Када нас, из најразноврснијих разлога у нашем животу, нападне нека невоља, а да кажемо да је то страх – међутим, то може бити и апстиненцијална криза, то може бити и било каква брига, било какав страх, било за нас, било за наше ближње, било страх од рата, било шта – у сваком случају, кад наиђемо на те тескобне моменте у нашим животима, основно правило је: НЕ БЕЖАТИ. Нема бекства. А, шта значи: бежати од проблема, шта значи: бежати од страха? То значи: посезати за свим оним што нам нуди ова цивилизација. То је, уколико није изражено, ми сви знамо, кад нас стегне нека мука, кад нас стегне неки страх, нека стрепња, нека брига, кад нисмо сигурни шта ће бити на послу, шта ће бити са нашом децом, шта ће бити са нама, са нашим здрављем, да ли смо ишли чак и на биопсију, не знамо какав је резултат, појавио нам се неки израштај, дете је отишло на екскурзију, ћеркица, шта ће бити? – демони тада приступају и доводе до огромног мултиплицирања, и стварају нам слике како неко граби наше дете и ко зна шта већ ради.

Нема бекства. Нема посезања за свим оним на шта смо научили. Неко посеже за цигаретом, неко отвара фрижидер и ждере, неко позива телефоном свога пријатеља да би обузео своју пажњу, неко пали телевизор; неко иде даље: неко испија алкохол, неко узима дрогу, неко излази да бесомучно шета улицама града, не би ли некако спречио ту своју муку, неко иде у јавну кућу, итд. То су све бекства од нас самих. Нека свако размисли – то је, свакако, много шири дијапазон – ко је шта навикао да ради да би себе ослободио од напада страха, од напада стрепње, од неизвесности шта ће бити. Овај метод није лак, али је једини спасоносан. Једини је здрав и једини заиста у корену помаже.

Ја сам имао прилике да разговарам са клиничким психолозима и са психијатрима. И, у пријатељским разговорима, можда с моје стране и мало лукаво, извукао сам неке истине, неке информације, при неким причама о фобијама. Фобије су данас веома присутне. Људи се плаше да уђу у лифт, плаше се да уђу у градски саобраћај, плаше се да буду на отвореном простору, боје се гужве, боје се било чега. У књизи за психијатрију пише како све то настаје и на крају пише терапија. Значи, увек су на првом месту лекови. Најчешће су за анксиозност бензодиазепини. То је група лекова, то нису антипсихотици, то су антианксиолитици. То је најчешће Бромазепам, Лоразепам, Диазепам, и они доводе до смирења, али привидног смирења. Онај ко је имао муку у животу и ко је узимао Бромазепам, он врло добро зна да је био мало примирен, да је могао да заспи, али је његова душа патила. И Бромазепам, и било који -зепам, и било која хемија, није могла да излечи његову душу, то врло добро знамо. То је исто као када нас боли зуб, па ми узмемо аналгетик, а зуб трули. И не само да трули зуб, него тај отров прелази и на вилицу, па са вилице прелази на главу, а онда може доћи до опште сепсе и до смрти. Значи, узимањем хемијских лекова, ми само одлажемо и само потискујемо своју муку која се разраста у нашој души, разара је полако. Може да одведе до много тежег стања.

То је једини могући изазов, у овом нашем палом стању, без обзира колико то деловало напорно. Јер, да се разумемо: психичко здравље, душевно здравље, благостање, није нимало лака ствар, нити јефтина. Наравно, сви бисмо ми волели кад би постојао неки чаробни штапић, у облику неке пилуле, да прогутамо и да нам буде лако, да нам буде лепо и да немамо проблема. Међутим, то је, у овом нашем палом стању, апсолутно немогуће. Наше здравље је у нашим рукама. Свакако, наше здравље је у Божијим рукама, у Божијој руци, али оно ће бити у нашој руци уколико ми пружимо нашу руку ка Богу. И Бог ће нам то спустити у нашу руку. Али, веома је важно да смо едуковани, да знамо нашу веру. И, не само да знамо нашу веру, као једини прави и чисти исцелитељски систем, него да будемо и верни нашој вери. Јер, шта ми радимо? Многи од нас који смо у Цркви, кад нас стегну муке, на неки начин, не обраћамо се Богу, како би требало, него врло лако прибегавамо психијатрима, разноразним исцелитељима, разноразним спасиоцима из света, што ничу као печурке, и још брже.

У разговору са тим психијатрима, психолозима, открили су ми да, при лечењу свих тих мука, фобија, итд, оно што може да понуди савремена наука јесте, практично, потискивање. И то једно време може да се потисне. И, човек напусти клинику, дневну или ону вишедневну у којој је боравио, но, то никада није заиста и коренито. После извесног времена, фобија пробија. Пробија или психички или соматски. Открива се или нови психички поремећај или пробија на неки телесни орган. Постоје заиста исцељења, али та исцељења су, у ствари, била природно исцељена. Јер, када прођемо најстрашније паничне синдроме и психичке муке са којима смо били у животу, кад то прође – било да смо верници или неверници, то се дешава, Бог помаже свима, сви смо ми чеда Божија – ми врло добро знамо да смо прошли кроз то и да нам је нека Сила помогла. И врло добро знамо, памтимо то време: да смо имали то искуство, да не бисмо прибегавали лековима. Јер, у ствари, уопште није било тако панично, тако страшно, као што се у тим тренуцима мисли. У тим тренуцима се мисли: изгубићу разум, умрећу, морам да узмем лек. И то је тај панични синдром. Међутим, кад тај панични синдром прође, ми смо свесни да то уопште није било тако страшно, да је демон само пумпао до максимума. Он има силу, он има снагу само у лажи; он је махер у лажи. Али, он само то има, Бог му не даје већу силу од тога. И, кад то прође, кад човек стекне искуство, он зна да то није било тако страшно.

У сваком случају, једини прави начин је суочење. Како спровести суочење? Само се суочити са својом муком, са својим страхом – то, једноставно, није могуће јер може бити само још горе. Шта је важно? Важно је, у тим тренуцима, колико је то могуће, осамити се. Повући се, колико је могуће, било у нашу собу, било негде ван града, па макар то био и нужник; у тим тренуцима морамо да будемо сами. Нико нам не може помоћи; сами смо под овом капом небеском, између нас и Бога је демон. То морамо знати. У тим тренуцима, уколико нисмо усмерени ка Богу, ми можемо да пропаднемо коначно, јер се суочавамо са космичким злом. Суочавамо се са злом које је неупоредиво јаче од нас. Неупоредиво јаче од психијатрије, неупоредиво јаче од сваке науке. А, то врло добро показује, да је јаче од целокупне ове цивилизације. У тим тренуцима, морамо прибећи тзв. исихазму, тзв. молитвеном тиховању. Шта то значи? Нећемо бежати у пустињу, нећемо бежати у манастире у том тренутку. Бог није презрео градове. Бог сија Својом благодаћу и по градовима, и по нашим становима, и по нашим радним местима. У том тренутку, морамо чврсто стати, лицем у лице, са својом муком. И, препустити се Богу, али, исто тако, препустити се и злу, не бежати од њега. Оно прети, оно наводи најстрашније могуће варијанте које ће нам се десити. И то тако страшно делује да ми немамо снаге да се одупремо и бежимо, најчешће, у лекове. Међутим, ако у тим тренуцима непоколебиво, са огромном вером у Бога, прибегнемо молитви, најбоље умној молитви, "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног", са чврстим уверењем и решеношћу да, ако треба, пропљујемо крв, ако треба да полудимо, ако треба да добијемо шизофренију, ако треба да умремо ту, на лицу места – да, то ћемо урадити и то нека се деси, ако је Божија воља. Али, то није Божија воља. Божија воља је да се спасемо.

У тим тренуцима демон, са изузетном јарошћу, пошто види да сте му се супротставили, напада како на тело тако и на нервни систем. На централни нервни систем, са страховима мисаоне структуре, а на периферни нервни систем – свакојаким сензацијама у телу. Ми, једноставно, не смемо ту да поклекнемо. Не смемо јер морамо да знамо да је Бог уз нас. Он ће нападати из све снаге, претиће. Нека тресе колико год хоће, ми ћемо то истрпети. На крају крајева, то је наше мучеништво. И, када се најмање будемо надали – а то може да потраје јако дуго, али, нема нам спаса, ни један други начин нам неће помоћи – то може да потраје сатима, али никада у оном интензитету не може да потраје више од онога што ми можемо да поднесемо. Ту је потребно то наше поверење, ту је потребно то наше искуство у Божијој љубави. И, када се најмање надамо, када мислимо да смо готови, да смо пропали, да смо доживели распад система, у том тренутку долази до силаска Божије благодати и, просто невероватно и неочекивано, долази до затишја. Долази до неописивог мира, долази до радости, долази до светлости. То је врло тешко описати. То знају само они који су то доживели. И, то је неописива радост јер смо победили и одбили још један напад космичког зла. Сваки други начин нас само привремено спасава и, на неки начин, изазива у нама наставак те болести, а ми бивамо болеснији и болеснији, ако се не лечимо.

Зато је од огромног значаја бавити се молитвом непрестано. Овде у народу постоји она изрека, коју ја никако не волим, мада је многи помињу као не знам шта, "Без невоље нема богомоље". По мени је то ругање Богу. Значи: молићемо се Богу, прибегаваћемо Богу само када смо у невољи. Ништа нећемо тиме урадити. Ништа нећемо тиме урадити јер нећемо имати силу да се одупремо. Богу треба прибегавати и у вољи и у невољи. Треба се припремати у периодима добрих промена, када нам је добро, када нам све иде како треба. Тада се треба сећати Бога и одржавати наше молитвено правило, наше редовно молитвено правило. Морамо се хранити Богом, морамо се укључивати у Бога свакодневно и стално примати емисију Божанске љубави. Јер, на овај свет су усмерене непрестане, 24 часа, од настанка, две врсте зрачења: зрачење божанско и зрачење ђаволско. Ђавоља енергија је страх. Ђаво нас води у страху, а Бог нас води љубављу. Тако да, ми се морамо стално укључивати у емисију Божије љубави, а то је једино преко молитве. Значи, ми морамо стално усмеравати антену наше душе ка Богу, у молитви. Стицати Божију благодат, за коју сваки хришћанин, који је искрено пришао Цркви, зна о чему говорим. Неко је доживео већи степен, неко мањи. Али, сви ми добро знамо тај укус, тај танани, прелепи, предивни, незаборавни укус Бога, који нас је призвао на овај пут који није нимало лак. И, зато ћемо дати све од себе у тим периодима када нам је добро, показаћемо Богу колико нам је стало до Њега. Бићемо укључени у Њега непрестано да, када наиђу лоше промене, када наиђу тешке ситуације у животу, ми ћемо имати силе и снаге да се одупремо.

Прича о његовом другу, који је прошао искуство са побеђивањем страха, ноћу, на гробљу. Дошао је до књиге "Лествица", Св. Јована Лествичника. Тамо има један ступањ где говори о детињастом и незрелом страху, а то је страх од мрака и свих оних тамних места, свих оних пустих места, где се већина људи осећа непријатно, а то су тамне шуме, напуштене куће, гробља. И ту Св. Јован Лествичник каже да човек, ако хоће да буде зрео муж, зрео човек – а под тим мислим и на жене, јер постоје много зрелије и много снажније жене од многих мушкараца – човек не сме да гаји у себи и не сме да допусти да њиме влада тај детињасти страх од мрака, од пустих места, од гробља. И шта каже Св. Јован Лествичник? Пошто је наше здравље и наше спасење у нашим рукама, односно, у Божијој руци, односно, у активној борби, не очекујемо да нам неко помогне лековима или некаквим причама, осим, свакако, нашег духовника. Активна борба коју је он предложио – многи ће помислити да је то некаква патологија, али то је заиста једини пут да се изборимо са својом палом природом и да је излечимо – он је рекао овако: "Да бисмо се спасили и избавили од те муке и да бисмо је трансформисали, шта ћемо ми радити? Устаћемо у глуво доба ноћи, око поноћи, устаћемо и кренућемо храбро, са молитвом у уму и срцу, право у такво једно место".

И почеле су да му долазе све оне слике оних морбидних књига и филмова страве и ужаса које је гледао у животу, оних болесних умова који су писали и снимали тако нешто, и био је љут на себе: како је могао себи да дозволи да он толико буде роб тога, да у једној тако дивној, тихој ноћи, када би требало да се диви и да ужива у том једном сну шумском, у том једном затишју природе, он дрхти, плаши се, он од пања види некакву авет, од букве види некаква бића која га нападају. Но, кренуо је даље. Код крста је био нови напад страха, но он је загрлио тај крст, и пролио сузе, и помолио се Богу да му да снаге да иде даље. Знао је да је Бог уз њега и, ако било шта треба да се појави пред њим – нека се појави, Бог је иза свега. Не можемо никад ниже пасти од Бога. Христос је на дну свега, то морамо знати.

Ја бих још поменуо један специфичан страх, који тиранише специфично хришћане, и то нарочито православне хришћане. Који је то страх што мучи нас хришћане, нас православне хришћане, поготово у ова времена данас? То је страх од сатанине преваре. Ми се данас плашимо да ће нас сатана преварити. Плашимо се шестица, бар-кодова, плашимо се жигова, од свих тих картица, дигиталних којечега, што нарочито има утицај, сви ти неки филмови који се снимају на тај начин и који нам утерују страх, као "Дигитални анђео", и слично томе. У разговору са мојим пријатељима-хришћанима у свету, закључио сам да је тај страх веома присутан, али да тај страх, у суштини, нема основа. Ми се нећемо и нема потребе да се плашимо од преваре, ми се нећемо плашити да ће нас сатана преварити јер је Бог тај, Бог је врховни, праведни Судија, Он неће дати да нас сатана превари. Како? Тако што је Он нама дао слободну вољу. Он је нас начинио различитим од животиња, по нашој слободној вољи, да бирамо добро или да бирамо зло. Одувек је, у историји хришћанства, био избор: одреци се Христа и добићеш благостање овога света. Тако је било за време Римске империје, тако је било за време Турске империје. Значи, није прво примање жига. Прво је одрицање Христа. Прво је поклоњење сатани, прво је поклоњење антихристу, прво је поклоњење звери, па је онда примање жига. То морамо врло добро знати.

У "Откривењу", по Јовану, на четири места, конкретно каже да прво иде одрицање од Христа, поклоњење антихристу и звери, а онда добијамо за награду жиг, којим ћемо моћи да купујемо, да продајемо, и да живимо у тој будућој супер-мега држави. Исто тако, одговор на то да ће нас преварити, да ћемо ми примити тај жиг, а да не знамо да смо га примили – то исто није тачно. Јер, Бог нас неће препустити превари, Он жели да види наше срце, Он жели одговор нашег срца. Ево шта пише: ко неће да прими жиг, ко се неће поклонити звери, а ко хоће? Каже: "И сва земља, дивећи се, пође за звјери, поклонивши се звјери и аждаји. И дано јој би да ратује са светима и да их побједи. И дана јој би власт над сваким народом и језиком и племеном. И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи Живота Јагњета закланога, од постања свијета. Ако ко има ухо, нека чује". Ко су ти који су записани у Књизи Живота Јагњета? То су хришћани. Хришћани ће апсолутно препознати о чему се ради и неће се поклонити сатани, и неће примити жиг. Но, шта следи? "И видје другу звијер гдје излази из земље и учини да буду побијени они који се не поклоне лично звијери". Значи, хришћани се неће поклонити, неће примити жиг, али ће бити побијени. Не сви. Али, то што ће они бити побијени заиста ништа не значи јер одлазе Господу Богу.

У 14. глави: "Ко се поклони звијери и лику њезином и прими жиг на чело своје и руку..." – значи, прво је поклоњење, па примање жига. "И неће имати одмора, ни дан ни ноћ, они који се клањају звијери и лику њезином, и ко год прима жиг њезин". Значи, ствар је у нашој слободној одлуци. Нас сатана неће преварити, не може нас преварити јер ми врло добро знамо да ће, у та времена, као и у сва времена, бити потребно да се одрекнемо Христа. Ми се Христа нећемо одрећи. Јер, ако смо Га окусили, ако смо доживели укус Бога, укус Божије љубави, ако смо окусили укус бесмртности, укус огња бесмртнога у себи, ми се не можемо одрећи тога, ни по коју цену.

Нека би дао Бог да сви људи овога света познају истину, познају огањ бесмртности и да се ослободе страха. Јер, једини излаз је у молитвеном тиховању. Молитвено тиховање је исихазам. Исихазам је Исус Христос. Исус Христос је Бог. Нека би нам дао Бог да се спасемо од свих ових зала која нас нападају, и која нам не дају мира и која нас тиранишу.

Из предавања о. Арсенија, сабрата манастира Острог
Извор: saborna-crkva.com