Људска љубав, ма колико она била ватрена, може се изненадно окренути у нељубав, издајство, одрицање од вољенога. У трикратном одрицању од Христа, када Га бију и пљују на Њега, и воде Га на саслушавања и ислеђивања, и Петар каже: "Не знам овог човека", ми видимо сву страшну стварност овог догађаја. Зар он није недавно говорио од свег срца: "Ако се и сви одрекну од Тебе, ја се никада нећу одрећи?"
И када по Васкрсењу Господ пита Петра: "Симоне Јонин љубиш ли Ме више него ови?" Петар већ не поредећи се ни са ким, просто одговара: "Да, Господе, Ти знаш да те волим." Три пута одриче се од својега Господа и три пута му Господ даје могућност да понови своју љубав: "Ако Ме љубиш, - каже Господ, - ако си сазнао како се на самом делу достиже љубав, напасај овце и јагањце из Мојег стада". (Јн. 21, 15 - 17)
Само љубављу према другим, за које је Христос положио Свој живот, ми можемо доказати да волимо Христа. Но ова три пута изјављивана љубав на језеру Тиверијадском, још није љубав до краја. Господ му каже да ће доћи дан, када ће раширити руке своје и други ће га опасати и одвести куда не жели, знаменујући тиме, каквом ће смрћу Петар прославити Бога. Ово ће се десити зато што ће Петар на крају сазнати тајну љубави. Када Дух Свети у дан Педесетнице сиђе на апостоле, Петар ће примити савршено нову љубав - ону, која је и код Самога Христа. Љубав, која ће му омогућити да да свој живот за Онога, Кога он љуби. Он у тој љубави и није највећи, но он ће такође поћи на крст и замолиће да га прикују наопако на крст, зато што је недостојан да умире као Господ.
Тако ће Петар прославити Агнеца, и јагањци ће дознати не само речима, шта им је написао Њихов Пастир: "Но, пошто ви учествујете у Христовим страдањима, радујте се". И дати Духу Светом да открије кроз његову проливену крв великолепије непорочног Агнеца Божијег, закланог пре стварања света. Таквим ће бити његово блаженство - првог човека на земљи, који је исповедио Христа Сином Божијим, и чуо: "Блажен си Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима" (Мт. 16, 17). И Петар, три пута одрекавши се Христа у време Његовог страдања, осмелио се да каже: "ја који сам свједок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити" (1. Петр.5, 1).
Код апостола Павла је било друго призвање. Он је прошао други пут ка тајни крста и љубави. Ми нисмо у стању да себи представимо шта је он доживео при сусрету са васкрслим Христом, када је он, ревнитељ по Богу и за славу Божију, увидео себе разобличеног као непријатеља Божијега, као противника Месије, као гонитеља Цркве Божије. Усред заслепљујуће светлости он је зачуо: "Зашто Ме гониш?" - и заувек сазнао да се све што је чинио тим невиним људима, вукући их на казну, односи у ствари на Христа.
Пут којим је прошао апостол Петар ка љубави, раскрива се код апостола Павла у његовом покајању. По дару љубави он је од распињатеља Христовог постао благодатним причасником Тијела и Крви Христове. Тако је његово исповедање постало исповедањем сваког православног хришћанина пред причешћем: "Од којих (грешника) сам први ја", и оно је исто толико свето као исповедање апостола Петра: "Ти си Христос, Син Бога Живога".
Свим животом својим, телом и крвљу својом он се приопштава тајни, која му се открила на путу за Дамаск, да би је донео до свих, до оних који ништа не знају и не схватају шта значи људски живот. Сами по себи страдања и трудови немају никаквог значаја:
"И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи" (1. Кор. 13, 3).
И зато се химна љубави и химна Крсту сливају у његовој благовести у једно. Крст којим се њему свет распео и он - свету, укључује у себе његове немоћи, и када апостол каже, када сам слаб, онда сам силан, јер се сила Христова у немоћи савршава, и љубав Божија се излива у срца наша Духом Светим.
На крсту умире Петар, а апостол Павле бива посечен мачем, и сваки човек, чак и ако му смрт долази кући, умире на крсту, ако умире са Господом. Господ даје Петру кључеве Царства - власт да отвара врата у живот. Но ова власт, како каже блажени Августин, не припада само Петру и Павлу, већ свим апостолима, свим пастирима, читавој Цркви, зато што оно што отвори Христос, нико не може затворити. Име његово Петар, означава "камен". Он је први сазнао Ко је Христос, и зато је он - први камен у здању Цркве. Но само је Христос - "камен, који су одбацили зидари, и који је био глава од угла" (Мт. 21, 42). И врата адова неће одолети Цркви, јер она нису могла задржати Христа. Кроз векове се чује глас Христов, обраћен свим хришћанима: "Ви сте светлост свету" (Мт. 5, 14). Он, Који сам о Себи говори: "Ја Сам светлост свету" (Мт. 8, 12).
И ми смо, без обзира на наше слабости и маловерје, призвани да будемо том светлошћу. Милионе и милијарде људи су привели Господу свети првоврховни апостоли Петар и Павле својим Посланицама, чија је реч крсна и зато што је у њима слово љубави. Сваки од нас, ма ко он био, дужан је да буде причасником Тајни Христових, Крста и љубави. И само у мери и степену у коме смо овим тајнама причасни, спашавамо се сами и можемо друге приводити Господу.
Александар Шмеман