У књизи Добротољубља Свети Антоније Велики говори из искуства: Бог је добар, бестрасан и непроменљив. Међутим. неки мисле да у Богу има промене, када се говори о томе да се Бог радује праведницима а љути на грешнике. Овима треба одговорити да се Бог не узбуђује ни радовањем ни љутином, јер то су ипак страсти... Бог је добар, и од Њега долазе само благослови,  а никада непријатности... Ми људи пребивамо у јединство са Богом док смо добри и личимо на Њега. Није да се Бог љути на нас на савољан начин, него наши сопствени греси спречавају продор Божије светлости у нама и ти греси дозвољавају да у нас уђу демони и да нас муче.

Када се молитвом и покајањем очистимо од својих греха, не значи да смо тиме ''умилостивили'' Бога, нити изнудили промену Његовог става према нама, него да смо кроз наше духовно делање и повратку Божанству излечени од наше злоће, па смо наново способни да се радујемо Божијој доброти. Значи, не може се рећи да је Бог окренуо леђа грешницима, исто као што се не може рећи да се сунце крије од слепих (глава 150).

Из овога се јасно види да је Бог био оклеветан у западној теологији. Августин хипонски (Блажени Августин), Анселм Кентерберијски, Тома Аквински и њихови следбеници много су допринели том ''теолошком'' клеветању на Бога, а они су главни учитељи западне теологије, како папистичке тако и протестантске. Свакако да ови западни теолози нигде отворено не кажу да је Бог зао и страстан. Али, нема сумње, они сматрају да је Бог као ланцима везан неком вишом силом, која личи на неумитну и хладну Нужност, на ону слепу силу која је владала и над паганским боговима. Та Нужност наводно, приморава Бога да узвраћа зло за зло, не допушта Му да прашта и заборавља зло учињено против Његове воље, сем ако Му није пружено бескрајно задовољење за увреду. У том контексту ''страшног'' Бога људи по свом умовању доживљавају и Суд Божији. Неки могу, ипак, упорно да нам противрече указујући да књиге Светог Писма, као и Свети Оци, често говоре о Богу као о Великом судији који ће наградити оне који су Му били послушни, а казнити непослушне у дан Последњег Суда (2.Тимотеју 4:6-8). Како треба да разумемо овај Суд, али да схватимо Божије речи не на људски, него на Божански начин?

Бог је Истина и Светлост

Суд Божији није ништа друго до сусрет са Истином и Светлошћу Бога. У дан Последњег Суда сви људи ће да приступе наги тој природној Светлости истине. ''Књиге'' ће се отворити. Шта су те ''Књиге''? Оне су наша срца, која ће се отворити за продорну Светлост Божију. Тада ће се видети шта је у тим срцима. Ако у њима пламти љубав према Богу, та срца ће се тада обрадовати Божијој Светлости. Ако је у њима лед мржње према Богу, тим људима ће бити мучно, зато што у њих продире Светлост Истине коју су они целог живота мрзели. Значи, разлика између једног или другог човека неће зависити од одлуке Божије, него од садржине свачијег срца. Оно што се у њему гомилало читавог живота биће откривено у дан Последњег Суда. Све зависи од тога да ли је срце испуњено љубављу или мржњом. Љубав носи у себи блаженство. А мржња мучи безнадежношћу, горчином, злобом, немиром тамом и свим осталим тегобама пакла.

У дан Последњег Суда Бог ће Својом Благодаћу као Светлошћу загрлити све људе једнако. Бог Љубави може само волети. Разлика је у томе да неки прихватају а неки не прихватају ту светлост. Сунце једнако сија на здраве и болесне очи. Здраве очи уживају у светлости, зато што виде лепоту око себе. Болесне очи осећају бол од светлости и желе да се сакрију од ње. Међутим, тада нико не може избећи свуда присутну Божију Светлост. Јер, у новој творевини после Васкрсења, Бог ће бити свуда и у свему. Његова Светлост и Љубав загрлиће све. Тада неће бити места скривеној од Бога, као што је било на овој земљи у царству кнеза овога света. После Васкрсења Бог ће наново узети у посед целу своју творевину.

Љубав Божија ће заблистати као Свети Огањ који тече као река из престола Божијег и натапа рај. Али истинита пламена река Љубави - биће неподносива за оне који имају лед мржње у својим срцима.

У том смислу је написано: ,,Јер Бог је наш огањ који сажиже'' (Јеврејима 12:29) У истом пламену злато се кали а дрво сагорева. Племенити метали блистају као сунце, а отпад гори у црном диму. Сви су у истом огњу љубави само што једни блистају, док су други тамни. Свети Симеон Нови Богослов каже да није важно шта човек чини у животу него шта човек јесте у животу, да ли је сличан Господу нашем Исусу Христу или није сличан Њему. Он каже: ,,У будућем животу (после Васкрсења) Хришћанин неће бити само испитиван да ли се одрекао света у име љубави за Христа, ни да ли је разделио своје богатство сиромасима, ни да ли је постио у бдењу и молитви, да ли је плакао и уздисао за грехе своје, да ли је чинио друга добра у овом животу, него ће пажљиво бити испитиван да ли уопште личи на Христа, као син на оца.''

На фрескама Последњег Суда Господ Исус Христос је насликан седећи на престолу. Са десне стране видимо Његове пријатеље блажене људе и жене који су живели Његовом љубављу. Са леве стране видимо Његове непријатеље, све оне који су провели свој живот мрзећи Га, чак иако су наизглед били побожни и богобојажљиви. А између њих, извирући испод престола Христовог, видимо Огњену Реку која тече према нама. Шта је то Огњена Река? Зар је она огњени бич у рукама Божијим? Зар је она пламени мач освете којим Бог побеђује своје непријатеље? Не никако!

Бог нема ништа са паклом

Та Огњена Река је она река која од давнине ,,тецијаше из Едема натапајући рајски врт'' (Постање 2:10). То је река благодати Божије којом су се напајали свеци Божији од почетка света. То је изливање Божије љубави на сва Његова створења. Љубав је Огањ. Свако ко воли то зна. Бог је Љубав, дакле Бог је Огањ. А огањ сажиже све оне који нису и сами огањ, док оне који су огањ чини да буду сјајни и блиставији (Посланица Јеврејима 12:29). Бог се открио као Огањ и на планини Преображења, а касније је рекао да је Он дошао ''да баци огањ на земљу'' (Лк.12:49), то значи да излије љубав на земљу, у смислу у којем је Свети Јован Лествичник рекао: ,,Љубав је извор огња'' (лествица 30,18). Рај и Пакао су дакле једнако преплављени огњеном реком Божије љубави. Тај нестворени огањ Божије љубави је добронамерно изливен на сва створења без разлике. За једне огањ је рај за друге је пакао. Не чудите се овоме.

Син који воли свога оца срећан је у загрљају очевом, али син који га не воли, њему је очев загрљај мучан. Свети Исак Сиријски описује управо то стање: ,,Кажем они који се муче у паклу, муче се јер не могу да поднесу да их неко воли... Потпуно је нетачно мишљење да људи који су у паклу су лишени Божије Љубави... али она је мучна за грешнике ,док је уживање за оне који су живели у складу са њом.

Александар Каломирос
Преузето из књиге: Огњена река