У овом тексту нећу говорити о томе да девет милиона девојчица и милион дечака годишње постане роба на тржишту секса (Soriera dela Sera). Такође нећу да схватам аргументе неких политичара о потреби поделе деце на квалитетну и неквалитетну. Нећу ни писати о милијардама абортуса, о деци војницима, о сирочади, о бебама које још нису имале времена да живе на свету, умиру управо сада, када читате ове редове, од глади, хладноће, недостатка вода, храна, лекови... Данас ћу писати о најгорим убицама деце - о нама. О онима који су давно убили дете у себи и нису ни приметили ово зверство.

Напред! У вртић срца!

Христос нам је поставио важан услов за спасење – да васкрснемо у себи дете које смо убили, да поново уђемо у ону исконску чистоту и лепоту коју смо својим животом дискредитовали. С годинама смо се преселили из Рајског врта у паклену пустињу. Изгубили смо дечје сиромаштво, које је, немајући ништа, поседовало све.

Царство Божје почиње радикалним одрицањем од поседовања света у свом срцу. Христос – Пут, Истина и Живот, води нас у блаженство дечјег врта Едема. А у вртићу, као што знамо, одрасли се не примају.

За дете ништа није мртво

Корен греха је у нарцизму човека, у порасту, порасту зрелости сопственог Ја. Ако је човек микрокосмос, свет у малом, онда је дете семе будућег Христа, у Којег је свако позван да се обуче. Као што је жито предодређено да умре, тако је детињство осуђено да га прогута тежина наредних година. Оно што дете сакупи са Христом, одрасли расипа. Како старимо, нестаје наша детиња радост и задивљеност лепотом стварања. Почињемо да делимо свет на „живе” и „неживе” предмете, на „живу” и „неживу” природу. Иако је Живи Бог створио све живо.

Одрасли ум живи са чињеницама, оперише знањем, али не разуме суштину и смисао. Он не види да је све око њега испуњено животом и из себе одише животворном светлошћу, било да је то животиња, дрво или камен. За дете је све живо: лутка, башта, капија у дворишту. Ствари, да не говоримо о животињама, при првом сусрету су му браћа и сестре, дете открива њихову егзистенцијалну суштину, питајући се како то одрасли не осећају.

Свако дете је геније

Свако дете је геније, а сваки геније је дете. Геније је онај ко је у себи могао да открије непотрошену залиху вере, која је основа детињства. Вера у нешто што превазилази рационалну сферу бића, нешто што су одрасли бацили на маргину живота као непотребно. Детињство је богато безбројем слика које заборављамо или губимо из сећања када постанемо одрасли.

Дете постаје кум свих ствари и појмова. Деца дају имена свему што постоји, као што је Адам учинио у рају. Крсте их у фонту речи и умотају у пешкир од есенције. Дете кроз игру упознаје свет, што је почетак сваке уметности. „ Чим савлада неку мисао, одмах је чини својом играчком “ (К. Чуковски „Од два до пет“). „ Генијалност је срж детињства сачувана у сложеном свету одраслих “ (Г. Померантс „Отвореност у понор“).

Софиологија детињства

Бог је песник неба и земље, према тачном преводу Символа вере. Он ствара свет као песму, уз веселу игру девојке уметнице која никад не одраста, „радујући се пред Њим ...“ (Приче 8,30). Ова Софијина радост, Премудрост Божија, живи у сваком осмеху детета, у сваком погледу, срчаној интуицији душе. Задатак генија или детета је да разоткрије поезију прста Божијег, да чује Његову мелодију, да слуша говор Божији упућен свету.

Присуство Божије је растворено у свим стварима, мирисима, звуцима – свему што нас окружује. Али ум, непрестано уроњен у прошлост или будућност, одбија да живи у садашњости, па одрасла особа иде кроз живот не налазећи Бога, који му овде и сада говори кроз звук кише, пјев птица, златни залазак сунца, звездани сјај блиставог ноћног неба.

Поглед на васкрсење

Оливер Климент говори о таквом инциденту у једној од својих књига:

"Као дете сам живео у атеистичком окружењу где нико није причао ни о Богу ни о Христу. "Шта се дешава после смрти?" упитао сам. „Ништа“, одговорили су ми. Једном сам, као тинејџер, дању шетао обалом мора. Била је зима, и прве звезде су излазиле у бескрајној пустињи неба. Можда су се угасили пре више хиљада година, али њихова светлост је ипак стигла до мене. Ускоро ћу умрети, а мало касније (јер пред непостојањем, посебно пред лицем Божијим, хиљадама година, као неколико дана), цела земља ће бити мртва, и мртве звезде ће увек исијавати то. Смрзнут, промрзлог срца, ушао сам у аутобус који је требало да ме одвезе до града. Одлучио сам да извршим самоубиство. Зашто живети и не давати НИШТА, полако се мучити? Па нека ме узме одмах и потпуно. И одједном сам осетио да ме гледају. Била је то девојчица од четири или пет година. Очи су јој блистале од пријатељства. Насмешила се. И схватио сам да је светлост њеног погледа, унутрашњи океан њених очију, шири од овог ништавила посутог звездама, и да се мора живети...„(Разговори са патријархом Атинагором).

„Живот, затварајући се у старост, враћа се у изгубљено детињство. Такав је закон, такав је облик целовитог живота“, писао је отац Павле Флоренски у својим писмима деци. Супрузи свог сина Василија, када је тек добила дете, отац Павел би написао следеће редове:

"Драга Наташа, желим да дам само један савет. Нека он (новорођенче) од првих дана понесе најбоље утиске из света. Велика је грешка мислити да су ти „несвесни“ утисци равнодушни. Управо они, више него било који други наредни, чине основу личности, полажући прво камење у њен темељ... Цело питање је каква ће открића беба добити од света од првих дана његовог живота. Морају бити лепе, чисте и светле. Тада ће постати основне слике целог изгледа ... Шта тачно треба дати беби за прву исхрану? То су: музика, али вишег реда, тј. Бах, Моцарт, Хајдн, можда Шуберт, који је, иако не дубок, здрав и бистар. Затим цвеће. Неопходно је обратити пажњу бебе на цвеће, тј. покажите му их и привуците његову пажњу. Следеће - зеленило, вода, елементи уопште. Следеће је небо облаци, зора. Даље – дела ликовне уметности, бар у репродукцијама. Неопходно је да се од првих сати живота навикава на природу и на најбоље манифестације људске креативности. Он ће опажати, али неће моћи да манифестује своју перцепцију. Али касније ћете се и сами уверити да га ови утисци нису мимоишли, и биће изражени, на овај или онај начин, на најочигледнији начин....“

Бити спашен значи поново постати дете

Људски живот почиње Откривењем и откривањем Божијег света у његовој јединственој исконској радости и лепоти. Од тада је ово чудо Сретења зараста у блато греха, тупост страсти, прах и красту порока. Царство Божије је присутно у свој својој пуноћи у сваком детету, али се са годинама, уплашено нашим безбожјем, сакрило негде дубоко у срцу.

Спасити се значи отворити дете у себи, вратити чистоту душе која нам је дата од самог почетка. Тада ће нам се Реч Божија приближити и открити Себе у царској тишини.

протојереј Игор Рјабко
Извор: spzh.news