Свети Оци су нам указали различите путеве ка спасењу. Сваки од њих је поседовао нарочите добродетељи: Преподобни Макарије Велики - смирење; авва Агатон - дар расуђивања; Преподобни Сисоје - ватрену молитву, за време које је његово лице сијало као сунце, чак су му и прсти на рукама светлели као да су били прожети упаљеним свећама; Преподобни Јефрем Сирин - покајничким плачем; Преподобни Мојсије Мурин милосрђем, бригом о старим и болесним монасима. Једни су служили Господу у тиховању и осамљености, стојећи пред Њим у молитви за читав свет, други су служили Богу преко људи - својих ближњих.
Много је путева ка спасењу, али који је од њих најлакши? Да ли можемо да се спасемо без нарочитог труда, без изнуривања свог тела? Да ли постоји такав пут? Да, постоји! Постоји таква лествица од земље до неба: један крај је увек пред нашим ногама, а други пред престолом Божјим.
Живео је у једном манастиру лењ монах: често је каснио на службу, тиме је изазивао негодовање братије и приморавао игумана да се гневи. Монаси су роптали и чак су тражили од настојатеља да га избаци. Али, овај монах се разболи, и већ је био на самрти. Тужна су била браћа што ће пропасти несрећникова душа. Окупише се покрај његовог одра како би му олакшали предсмртна страдања својом молитвом, али шта видеше? Овај монах је умирао смрћу праведника. Његово лице је изражавало спокој и радост. Кад је на кратко дошао свести, братија га упита: "Какву утеху си добио од Бога? С ким си беседио као са својим ближњим и рођенима?" И умирући, скупивши последњу снагу, он одговори: "Браћо, ви знате да сам живео недостојно и угледао сам како су демони окружили мој одар, у њиховим рукама је била хартија - лист и на њој одозго до доле све исписани моји греси; они ми се приближише, а мој Анђео-чувар је стајао у даљини и плакао. И ја одједном чух глас са неба: "Не судите да вам се не суди! Овај монах никога није осудио и Ја му опраштам!" - и истог тренутка хартија у рукама демона поче да гори, а они са крицима нестадоше. Анђео ми приђе и поздрави ме, и ја сам разговарао с њим. "Браћо," настави он, "откад сам постао монах нисам осудио ниједног човека!" "Браћо," додаде он, "ви сте мене осуђивали и праведно сте ме осуђивали, а ја грешник нисам никоме судио." И тако је он починуо смрћу праведника.
У данашњем Јеванђељу се налази прича о томе како је неки богат и добар човек опростио слузи свом огроман дуг, десет хиљада таланата, што је једнако данашњој великој количини злата, износ који тада нису поседовали, чак, ни кнезови ни цареви (Мт. 18,23-35). Овај несрећник поче да преклиње господара да му опрости, и господар му по милости и доброти својој опрости дуг. Али, ево овај исти човек сретне свог друга који му је био дужан незнатну суму, и поче од њега да захтева да му то врати. Дужник га је молио да мало причека, док не скупи новац, али је овај био неумољив. Кад је сазнао за такву немилост, господар се разљути, и иако му је пре тога опростио дуг нареди да га баце у тамницу и држе тамо док не исплати све до последње паре.
Шта значи ова прича?
Господар је Сам Господ, слуге смо ми. Ми према Господу имамо огроман дуг - наше грехове, које су учињени због непокорности вољи Божијој. Сваким својим грехом, ми вређамо величанство Божије. Апостол Павле говори: Не знате лида сте храм Божји и да Дух Божји обитава у вама?'(1. Кор. 3,16). А ми скрнавимо овај храм својим гресима, рушимо га. Достојанство, савршенство Господа је бесконачно, због тога је и увреда коју наносимо Богу, чинећи грех, огромна. Даље, ништавно мали дуг у причи јесте неправедност људи према нама. Господ је изволео да се по милости Својој на известан начин пореди са људима, Он је рекао: "Ако отпустите ближњем грех, отпустићу и Ја вама дугове ваше; ви опростите и Ја ћу опростити; не судите - и нећете бити осуђени." У Светом Писму у "молитви Манасијиној" је речено: " Аврааму, и Исааку и Јакову, који Ти не сагрешише..."
Свети Димитрије Ростовски говори: "Сви људи су грешни и, чак, и праведник пет пута дневно пада и устаје, као што је написано у причама," наравно, његов иад можда није као наш, али је пад негде у мислима, у дубини срца: "Нико није чист од греха, чак, и ако на овој земљи проживи само један дан." А како онда Свето Писмо говори да Авраам, Исаак и Јаков нису згрешили пред Господом? Зар је могуће да Свето Писмо греши? "Не!" говори Свети Димитрије Ростовски. "Авраам, Исаак и Јаков нису ни према коме осећали зло, они су свима опраштали, нису никога осуђивали, нису желели несрећу ниједном човеку, чак ни својим непријатељима. Они нису грешили пред Богом грехом злобе."
Ипак, неки кажу: "Ако будемо опраштали све грехе, зло ће се ширити, грешници ће постати још безобразнији." Али, чешће бива обрнуто: када се према човеку показује милост у његовој души се буди савест, а зло само умножава зло. За Светог епископа Амона приповеда се да су код њега на суд довели жену која је била оптужена за грех прељубе (тада је епископ вршио улогу судије). Погледавши несрећницу свети епископ рече: "Затруднела си, твој порођај ће бити тежак." Затим се обрати својим служитељима: "Дајте јој десет аршина платна: ако умре на порођају, оно ће јој бити прекривач, а ако се роди дете, добро ће јој доћи за њега." И рече жени да иде, не казнивши је и не давши јој никакву епитимију. Тада једна девица која је присуствовала суђењу и жудела за тим да порок буде кажњен, повика: "Овај епископ је вероватно луд!" На то јој је Светитељ одговорио: "Дуго година сам се у тиховању и пустињи молио да стекнем ово безумље, и сада не желим да се растанем од њега, нећу га променити ни за какву световну мудрост." Односно, он је достигао такав степен савршенства да више није видео зло у људима. И у овом случају он је грешницу довео до дубоког покајања; подсетивши је на смрт, он је спасио њену душу.
Други пут дође код њега братија из једног манастира и поче да се жали на монаха који је пао тако ниско да је код њега ноћу долазила жена и сабраћа почеше да траже од Преподобног Амона да истера овог монаха, скинувши са њега монашку одећу. Епископ одби: "Нећу поверовати док се сам не уверим у то." Монаси су пратили и видели кад је блудница ушла у келију овог несрећног монаха и обавестили о томе епископа, а он рече: "Хајдемо сви заједно." Закуцаше на монахова врата; овај им, дрхтећи од страха, изађе у сусрет. Епископ са братијом уђе у келију. Амон се досетио да је монах сакрио своју ноћну гошћу у буре које је стајало у келији; седе на ово буре и рече монасима: "Претражите све углове собе." Ови почеше да траже, увукоше се у подрум, али наравно, никога нису могли да нађу. Нико се није усудио да замоли: "Устани, Владико, да видимо испод бурета." Мало су стајали па рекоше: "Никога нисмо нашли." Амон им одговори: "Видите ли како сте згрешили? Идите и кајте се." А сам остаде са оним монахом, приђе му не рекавши ни речи прекора, већ само узевши за руку са љубављу, тихо шапну: "Брате, брате, пази на своју душу, не заборави како је кратак овај живот," и изађе. Ове речи су толико погодиле грешника да је одмах пред Богом дао реч да никада више неће згрешити и, истеравши ову жену, касније постаде добар подвижник и своје спасење је приписивао милосрђу Амоновом: могли су да га истерају са бруком и тада би он, отишавши у свет, потпуно бестидно заронио у бездан грехова.
Али, постоји и потпуно другачији пример! У неком храму служиле су две девственице. Служиле су усрдно, посветивши се Богу од младих година, готово да нису избијале из храма. Али су притом страдале од порока осуђивања. Осуђивале су богомољце, осуђивале свештенике, њихова дрскост се простирала чак до осуђивања епископа, као да је ђаво у својој руци држао њихове језике... У готово свакој парохији има таквих бића - то је неки хибрид измећу човека и змије, ако ми дозволите да кажем; тело човека, а глава змије. Браћо и сестре, ви сте вероватно и сами сретали такве људе обузете духом оговарања и осуђивања, који међутим, себе сматрају борцима за правду...
Епископ ове области је уразумљивао сестре, али ништа није помагало. Тада им он даде епитимију. И док су биле под епитимијом свог архијереја, ове девојке се разболеше и умреше. Пошто су сав живот посветиле служењу у храму, сахрањене су у цркви. И шта је било? Када је служена Литургија и ђакон изговарао: "Оглашени, изидите!" многи људи који су се молили видели су како су две сенке излазиле из гробнице. Сагнувши се ниско до земље, као преступници, као да се стиде и да погледају на свет Божји, оне су тихо излазиле из храма. Ово је трајало веома дуго времена. Свештеник је схватио да овим несрећним душама нема места у Цркви Небеској и да их због тога Господ видљиво истерује из храма, али и да их Он истерује из милости према њима како би људи који су то видели појачали молитву за њих. Он саопшти то архијереју, и овај дође у цркву и замоли окупљене људе да сви стану на молитву; молили су се за упокојење сестара. Епископ замоли да верници опросте овим умрлим девојкама све - ко год је шта имао против њих, јер су готово сви били увређени и докачени њиховим језицима; и сав народ рече: "Нека им опрости Господ." Тада архијереј приђе гробници и прочита разрешну молитву. После овога се сенке више нису појављивале за време Литургије.
Браћо и сестре! За неког светог старца причају да је једном ноћио у једном селу на повратку у манастир и чуо како се сељаци свађају употребљавајући најружније речи. Он одмах клекну и поче ватрено да се моли. И стаде пред њега Анђео Божји са огромним мачем и рече: "Овим мачем ће бити посечени сви који осуђују своје ближње: благо теби, јер кад си чуо ове псовке, које су биле допуштене да би ти био искушан, никога ниси осудио, већ си почео да се молиш! Због тога ће благослов Божји бити на теби."
Неосуђивање је најлакши пут ка спасењу, а како често ми заборављамо на њега! Не само да су опраштање наших грехова, браћо и сестре, него је, чак, и мера благодати у нашим рукама зато што је Господ рекао: Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; икаквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити! (Мт. 7, 2). Спасење и благодат су дар Божји, али је услов да би се они примили - опростити свим људима. Онај ко искрено опрашта човеку и први иде да се с њим помири више никада у животу неће поменути неправду која му је нанета. Онај ко искрено опрашта исто тако искрено жели добро ономе коме је опростио као свом најбољем пријатељу. А главни знак да смо опростили нашем противнику је то што се ватрено молимо за њега и желимо му у дубини свог срца сва блага и у вечном и у пролазном животу.
Дакле, браћо и сестре! Онако како желимо да се Господ односи према нама тако и ми треба да се односимо према сваком човеку! Амин.
архимандрит Рафаил (Карелин)
Са Христом ка висотама обожења