Реч захвалност или осећање захвалности провлачи се као црвена нит кроз цело Јеванђеље и све посланице. А када размишљамо о онима који су писали ове поруке, писма и о светитељима који су после њих изнова узвикивали овај вапај захвалности Богу, треба да размислимо како је то могуће.
Сваки од апостола претрпео је муке на свом путу на који га је Бог позвао. У два одломка из своје посланице Коринћанима, апостол Павле описује шта је он лично морао да претрпи. Није било тренутка у животу апостола који није био пун опасности, пун бола и патње. Ипак, ни тренутка нису оклевали да певају и објављују своју захвалност Богу. Зашто, како су то могли да ураде?
Кад размишљамо о себи, често се жалимо на свој живот. Да ли је уопште могуће упоредити наше невоље са трагедијама које су се догађале у животу апостола? Или првим генерацијама хришћана? А и онима који су у наше време постали исповедници своје вере? Не, не може! Ипак, ми кривимо Бога за све што се дешава у нашем животу што је болно, за све што је у њему горко, за све што у њему недостаје.
Једном ми се десило да после једне исповести кажем једном човеку: „Не могу ти за твоје грехе дати опроштај у име Божије, јер је цела твоја исповест је била оптужујући говор: за све своје грехе, за све слабости, за све што је пошло наопако у твом животу, кривио си Бога. Зато, пре него што добијеш опроштај од Њега, мораш једном за свагда да изјавиш да преузмеш одговорност за живот који Он ти је послао..."
Требало би да размислимо о овоме, јер када бисмо само знали шта је Бог учинио за нас – и још увек чини, из дана у дан, позивајући нас Себи, не бисмо се тако односили према животу и према Богу.
Пре много година упознао сам свештеника у Русији који је провео 26 година у затворима и концентрационим логорима. Седео је наспрам мене бистрих, блиставих очију, пун чуђења и захвалности, и рекао: „Схватате ли како се Господ лепо понашао према мени? Изабрао је мене, недостојног, неискусног свештеника, и послао ме у затвор и логор на двадесет и шест година, да тамо будем Његов сведок међу онима којима је то било најпотребније...“. И ово је све што је изнео из логора: бескрајну захвалност Богу, Који га је изабрао да сведочи, изабрао да буде онај који у Име Божије доноси утеху, који даје снагу, који чини да светлост сија тамо где само тама прети да победи...
А ми - живимо у свету у коме, чак и ако нам се чини као мрачан, светлост ипак трепери. Свако од нас је богат на толико начина: материјално, духовно, емоционално, богат на сваки могући начин. И све је ово дар Божији; али нас Он позива да кренемо у свет, односно на сва места на која нас води наш живот - у породицу, на посао, међу пријатеље - и тамо доведемо Бога, Његову реч, Његову љубав, Његову бригу, Његов сопствени однос према људима, према мушкарцима, према женама, према деци.
Човек се одвратио од Бога, променио и издао Га, одрекао Га се, смејао Му се, није Га разумео – и Бог је постао човек; дошао на овај свет, нама, како рече апостол Павле, када смо још били Његови непријатељи, да би нас прихватио као Његове пријатеље.
То је оно на што смо позвани: да будемо људи који излазе у свет - у тај мали свет у коме живимо - и свуда доносе светлост и мир, радост и наду.
А ово можемо само ако се научимо оној чудној захвалности, које ми је тај свештеник исказао: што смо послани у најмрачнија места да тамо донесемо светлост, на места где нема наде, на места где нема љубави, да тамо унесемо искру љубави и донесемо непобедиву наду.
Кад бисмо ово урадили - видели бисмо како је ова порука примљена, како људи који су били под сенком смрти одједном виде да светлост сија у тами и тама је не може угасити... Кад бисмо само могли да је видимо ту светлост, и ми бисмо били спремни да певамо Богу захвалну песму какву налазимо у псалмима, међу пророцима, међу апостолима, међу мученицима, међу подвижницима: међу свима онима који су имали тако тежак крст - и носили га са захвалношћу и радошћу. Амин.
8. децембра 1991. године
Митрополит сурошки Антоније
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: mitras.ru/, Телеграм канал "Антоније Сурошки. Беседе"