На крају сваке службе свештеник набраја имена светитеља којих се Црква тог дана сећа. Али два су имена која се чују сваки дан и на свакој служби - то су имена родитеља Пресвете Богородице, праведних Јоакима и Ане. Шта се зна о овим светитељима? И зашто им Црква даје тако посебну част?

О родитељима Пресвете Богородице извештава више извора, од којих је најстарије Јаковљево протојеванђеље, споменик хришћанске књижевности из друге половине II века. Црква овај текст није уврстила у Свето писмо, али се многи догађаји описани у њему посебно памте током литургијске године, укључујући и Рођење Пресвете Богородице.

Јоаким је, према Јаковљевом протојеванђељу, био веома богат човек и велики праведник. Своје материјално богатство користио је да Богу принесе двоструке дарове. Али једног празника, када су се, према предању, сви Јевреји окупили у Јерусалимском храму и редом доносили дарове Богу, Јоаким је одједном прилично грубо гурнут у страну. Извесни Рувим, свештеник или, можда, управник храмских служби, забранио му је да буде међу првима који ће прићи са даровима. Разлог је био то што није имао деце и што, како му је речено, „није донео потомство у Израелу“.

Када је праведност постала разлог за понижење

Јевреји су у то време, према овом предању, број деце у породици повезивали са личном праведношћу супружника. Веровало се да број потомака сведочи о Божјем благослову и о томе колико Господ цени побожност једног брачног пара. И обрнуто.

Јоаким је тада сео са својим књигама и почео да тражи да ли је у историји Израела било праведних људи који нису оставили потомство. Испоставило се да таквих примера није налазио. Тада је пао у очајање, одлучио да пости четрдесет дана и отишао у пустињу, надајући се да ће га Господ посетити у његовој тузи и утешити.

„Нека ми молитва буде храна и пиће“, одлучио је Јоаким.

Туговала је и његова супруга Ана, а и на њу је падао подсмех. Чак се и њена сопствена слушкиња усудила да јој каже: „Господ је затворио твоју материцу, тако да нећеш имати потомства у Израелу.“

Људи су осуђивали Јоакима и Ану, а њихова сопствена нада у наставак породице до тада је готово пресушила. Према каснијим препричавањима њиховог живота, они су заједно живели педесет година и већ били у веома поодмаклим годинама.

Међутим, Ана се сећала свете историје и Саре, која је родила Исака у деведесетој години. Зато није престајала да се моли да јој Господ подари дете.

И управо у најтежем тренутку Господ је одговорио на молитве супружника без деце. Према Јаковљевом протојеванђељу, и Јоакиму и Ани послат је анђео који им је објавио да ће ускоро зачети дете, и то дете о коме ће говорити цео свет.

Као одговор на ову вест, Ана је узвикнула: „Жив је Господ Бог! Ако родим дете, даћу га на службу Богу; нека оно служи Њему и слави свето име Његово дан и ноћ, у све дане живота свога.“

Ана и Јоаким су испунили своје обећање. Када је девојчица коју су добили напунила три године, одвели су је у Јерусалимски храм, где је Марија остала и била васпитавана. Њен отац и мајка живели су у свету још око дванаест година, а потом су се упокојили у Господу у својим осамдесетим годинама, како стоји у једном од сиријских преписа Јаковљевог протојеванђеља, под насловом „Историја Блажене Дјевице Марије“.

Овај сиријски текст, чији најранији сачувани рукописи датирају из XII века, занимљив је и због покушаја да се прати генеалошка линија Пресвете Богородице. Према том предању, Јоаким, у сиријској верзији Јонакир или Садок, што значи „праведник“, био је син Матана и унук Елеазара. Из тога следи да су Богородица и Јосиф Заручник, Њен вереник, имали истог деду и прадеду.

Другим речима, Богородица и Јосиф били су рођаци и обоје су припадали лози цара Давида. На порекло Богородичиних предака од цара Давида указују и црквени писци VIII и IX века, монах Јован Дамаскин и Епифаније. Епифаније, додуше, наводи да је Ана била Матанова ћерка, а не Јоакимова супруга која је потицала из те породичне линије.

Плод њихове праведности

Зашто Црква толико поштује свете праведне Јоакима и Ану?

Господ нас позива да дрво познајемо по његовом плоду (уп. Мт. 7, 15–20), а као плод овог светог брака јавила се Пресвета Богородица. Много стотина, па и хиљада година, Господ је припремао човечанство за такав плод – за Девојку чистог срца, потпуно предану Богу, способну да Му се слободно повери речима: „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој.“ (Лк. 1, 38)

Само је таква Дјева могла слободно да прихвати да постане Мајка Сина Божијег. Њена чистота срца, смирење и љубав према Богу нису се појавили одједном. Те врлине су се развијале у њој од најранијег детињства, а у томе су значајну улогу имали њени родитељи.

Велику улогу имало је и васпитање девојчице у храму од њене треће године, али и сама одлука Јоакима и Ане да своју кћер, још веома малу, предају на службу Богу. Колико год да им је било тешко да се растану од детета које им је у позним годинама постало највећа утеха, њихов завет Богу остао је чврст и они су испунили оно што су обећали.

„Стрпљење, којем су се временом научили, родило је [код Јоакима и Ане] најдубље смирење“, рекао је архимандрит Јован (Крестјанкин) у једној од својих беседа.

А управо то смирење препознајемо и у њиховој кћери, којој је било суђено да постане Мајка Божија. Дјева Марија је, као и њени родитељи, свој живот поверила Богу. Када је Њен Син започео Своју земаљску службу, Она није покушавала да Га задржи уз себе, да Га води према сопственим представама или да својим родитељским ауторитетом одређује Његов пут.

Поверила је Сина Промислу Божијем и смерно пошла за Њим.

Семе таквог смирења посејано је у душу Пресвете Богородице још у дому Њених родитеља. Зато се у светим праведним Јоакиму и Ани може видети не само родитељски бол који је Господ претворио у радост, већ и пример вере која уме да испуни обећање дато Богу.

ђакон Игор Цуканов
За Фондацију „Пријатељ Божији“ превео и прилагодио: Иван Попов
Извор: Фома.ру