„Заиста, заиста ти кажем, ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5)

Нажалост, и данас се сусрећемо са схватањима, чак и међу онима који себе сматрају православним хришћанима, која озбиљно заступају идеју да је спасење, односно улазак у Царство Небеско, могуће и за оне који нису хришћани. Према таквим мишљењима, појединци из других вера или они који не верују у Христа могу постићи спасење уколико чине добра дела.

Овакав поглед није нов; он има своје корене у прошлости. Још у 19. веку, свети Игњатије Брјанчанинов се у свом писму бавио оповргавањем ове заблуде. Вреди подсетити се неких делова тог писма, иако је оно у целини веома поучно:

Призор достојан горких суза: хришћани који не познају суштину хришћанства! Многи постављају питање: "Зашто се не могу спасити пагани, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има веома добрих људи. Уништити ове добре људе било би противно Божијој милости!… Сматрати себе спасеним, а припаднике других вероисповести изгубљеним – то је лудо и крајње гордо!"

Одговор на ово питање, сажет и јасан, јесте учење Свете Васељенске Цркве: спасење се састоји у обнављању заједнице са Богом. Ту заједницу је целокупан људски род изгубио падом прародитеља. Обнављање ове заједнице било је могуће искључиво кроз Искупљење које је извршио Христос. Сва људска "добра дела", сама по себи немоћна да доведу до спасења, замењена су једним свеобухватним и моћним делом – вером у Господа нашег Исуса Христа.

Заблуда је мислити и тврдити да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, односно ступити у заједницу са Богом. Такође, погрешно је сматрати супротно мишљење нечим новим или заблудом која се увукла. Управо супротно! Ово је доследно учење истинске Цркве, присутно како у Старом, тако и у Новом Завету. Црква је увек сведочила да постоји само један пут спасења – кроз Искупитеља. Признавала је да и највеће врлине пале људске природе, без Христа, воде у пропаст.

Сам светитељ Игњатије закључује: "Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и можда нехотице пада у тешки грех хуле."

Иако је ово писмо Светог Игњатија познато, чини се да није довољно присутно у свести многих. У разговорима са заступницима идеје о спасењу неправославних, често се сусрећем са предвидљивом реакцијом: покушавају да га представе као "лично мишљење Светог Игњатија", а не као учење Цркве, истовремено поистовећујући сопствене, супротне ставове са "учењем Цркве".

Овакав приступ је, нажалост, карактеристичан за одређени вид савременог размишљања које тежи да прогласи "приватним мишљењем" све у учењу Православне Цркве што се коси са приватним мишљењем појединца.

Међутим, из самих речи Светог Игњатија јасно је да он не износи своје приватно мишљење, већ учење Православне Цркве. Поред тога, када се обратимо другим Светим Оцима, налазимо код њих излагање исте истине.

На пример, свети Тихон Задонски сведочи: "Нико се не може оправдати пред Богом и спасти без Христа и мимо Христа, него само вером у Христа... Јер нико се не може избавити од ђавола, греха, проклетства закона и од пакла без Христа; а све је то садржано у краткој речи Христовој: 'Ако вас Син ослободи, заиста ћете бити слободни.'" (Јн. 8:36).

Хиљаду година пре Светог Игњатија, слично питање је постављено светом Анастасију Синаиту: "Ако неко ко не верује у Христа, на пример Јеврејин или Самарјанин, учини многа добра, да ли ће ући у Царство Небеско?"

Свети Анастасије даје исти одговор: "Пошто Господ говори Никодиму: 'Заиста, заиста ти кажем, ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије' (Јн. 3:5), очигледно је да (нико од оних који не верују у Христа) неће ући у (ово) Царство. Међутим, (нико) неће бити лишен своје награде: (добро) које (је учинио) неће добити нашу награду у Христу, него (не) раскош и друге радости (овог) живота, попут (богаташа) који је од Авраама чуо: 'Сети се да си за живота свога примио своја добра' (Лука 16:25), или (његова) судбина у будућем веку веома се разликује од судбине онога који не чини добро (овде); јер као што има много различитих пребивалишта код Јована, тако има много и различитих врста казне за грешнике."

Дакле, свети Анастасије, слично Светом Игњатију, сведочи да онај ко не верује у Христа, ко није рођен од воде и Духа (тј. некрштен), после смрти неће ући у Царство Божије, иако добро које је учинио неће остати без неке врсте награде, различите од заједнице са Богом.

Преподобни Симеон Нови Богослов такође сведочи: "Велико је добро веровати у Христа, јер без вере у Христа немогуће је спасти се."

Свети Кирил Јерусалимски пише: "Ко и да је био добар у својим делима, али није примио печат воде (крштења), неће ући у Царство Небеско. Реч је смела, али није моја, јер је тако одредио Исус!"

И свети Јован Златоусти опомиње: "Чујте сви који сте странци просвећењу (крштењу): ужасните се, заплачите! Страшна је ова претња, страшна је одлука! Немогуће је, говори Христос, да онај ко није рођен од воде и Духа уђе у Царство Небеско. Јер он још носи одећу смртну, одећу греха; још није примио знак Господњи; он још није свој, већ туђ; он нема знак који је уговорен у Царству."

Могли бисмо навести још много сведочанстава, јер ову истину једногласно проглашавају Свети Оци различитих епоха и народа. За побожне хришћане ово је довољно, док за оне који имају другачија схватања, ма колико цитата навели, вероватно никада неће бити довољно.

Наравно, ако светоотачке речи доживљавамо као пуко "још једно лично мишљење" давно умрлих људи, а не као сведочанство боговидаца о јединственој Истини коју су они искуствено спознали, онда број тих "мишљења" није ни битан – једно, седам или хиљаду.

За сваког хришћанина који поседује и трунку побожности, идеја да је Истина нејасна, неодредива и неспознатљива мора изгледати монструозно. Управо та идеја стоји иза модернистичке тежње да се целокупно Свето Предање сведе на "лична гледишта", а Свето Писмо на "историјска виђења". Напротив, та монструозна мисао надахњује оне који заправо не желе да Истина буде одређена и позната, јер би тада морали да напусте своја гледишта која су у супротности са Истином. Том Истином за коју је Господ рекао: "Познаћете истину, и истина ће вас ослободити" (Јн. 8:32).

Ослобађајућа истина хришћанства јесте да је Христос дошао и платио неизмерну цену да донесе спасење људима, и да осим Христа "нема другог имена под небом датог људима којим бисмо се спасли" (Дела 4:12).

Иако Црква сваке године у обреду Тријумфа Православља са највећом јасноћом проглашава: "Анатема онима који не прихватају благодат искупљења коју проповеда Јеванђеље као једино средство нашег оправдања пред Богом!"; многи упорно покушавају да унесу забуну и прикажу ствар тако да изгледа као да у овом фундаменталном питању нема јасноће.

Они често говоре да би било неопростиво безобразно "предвиђати Божији суд" и тврдити да сви нехришћани неће бити спасени, истичући да само Бог о томе може одлучити.

Међутим, понављајући више пута изречену истину у Светом Писму и Предању, ми се уопште не усуђујемо да "предвиђамо Божији суд". Напротив, ми изражавамо оно што нам је Бог већ открио о Свом суду: "Ко поверује и крсти се, биће спасен; а ко не поверује, биће осуђен" (Марко 16:16). Није то наше "усуђивање", већ је тако рекао Христос, Који је Истина, и у Коме нема лажи. Вера Цркве у Последњи суд није ограничена само на тврдњу да ће се он догодити, већ укључује и основне критеријуме по којима ће се извршити, од којих је најважнији свесно прихватање Христа.

Ако је спасење могуће без Христа, онда је, логично, било могуће и пре Христа. Ако је то случај, зашто је онда Христос уопште дошао на земљу, и то не само дошао, већ и пошао на смрт? Зашто Га онда називамо Спаситељем, следећи апостоле и Њега самог? Како је онда Он рекао да је "Дошао да тражи и спасе изгубљено" (Лука 19:10), ако, испоставља се, човечанство пре Његовог доласка уопште није било изгубљено, већ се прилично добро спасавало у нехришћанским религијама?

Ако је Христос дошао само да дода нову "опцију" већ постојећим путевима спасења, да понуди неку "побољшану" верзију, онда Он није Спаситељ, већ "Побољшивач". Али само Његово Име, Исус, у преводу значи "Спаситељ", и управо то Име разобличава и оповргава оне који мисле да је спасење могуће без Њега.

Познато је да је сатана, кушајући Христа у пустињи, цитирао Свето Писмо. Свети Јефрем Сирин, тумачећи ову епизоду, пише: "Што му је требало, узео је из Писма, а што му је било противно, изоставио је. Тако и јеретици узимају из Писма што им је потребно за своје заводљиво учење, а изостављају што је противно њиховој заблуди, да би се јасно показали као ученици овог учитеља."

Присталице мишљења да је наводно могуће спасти се без познавања и прихватања Христа, само добрим делима, често покушавају да као доказ наведу цитате из Светог Писма којима тобоже поткрепљују своју грешку. Најчешће се позивају на речи апостола Петра да му је "у сваком народу угодан онај који се боји Бога и чини правду" (Дела 10:35) и на речи апостола Павла да "када незнабошци, немајући закона, по природи чине што је по закону... они показују да је дело закона написано у срцима њиховим" (Рим. 2:14, 15).

Пре него што испитамо овај аргумент, важно је подсетити се контекста.

Свети Оци су једногласно тврдили да ван Христа и Његове Цркве нема спасења. Ово није случајност или пука "подударност мишљења". Они су схватили да допуштање могућности спасења ван Христа и Цркве потпуно обесмишљава Оваплоћење, страдање, смрт и Васкрсење Христово, а тиме и само хришћанство.

Апостол Павле је говорио исто: "Ако је правда кроз закон, онда је Христос узалуд умро" (Гал. 2:21). Апостол је јасно рекао да ни испуњавањем старог закона, датог од истинитог Бога, није могуће постићи спасење. Како онда можемо приписивати му идеју да се пред Богом могу оправдати не само они који су поштовали истинитог Бога и држали Његов закон, већ и они који су се клањали идолима и нису ни знали за Божије Откривење?

Другим речима, апостол Павле, који је рекао да "нејевреји када жртвују, демонима жртвују, а не Богу" (1. Кор. 10:20) и који је узвикнуо: "Какво је заједништво правде с безакоњем? Или какву заједницу има светлост с тамом? А каква је сагласност Христа с Велијалом? Или какав удео има верни с неверником?" (2. Кор. 6:14, 15), би, према модерним тумачењима, требало да сматра да ће у Царству Божијем учествовати они који су поштовали Бога заједно са онима који су жртвовали демонима, и они који су се молили Христу заједно са онима који су се клањали Велијалу.

Чини се да је апсурдност такве мисли очигледна. Тумачење апостолских речи које нуде модернисти не само да је у супротности са светоотачким тумачењима, већ су га Свети Оци директно оповргавали, посебно преподобни Јосиф Волоцки:

"Ако му је 'у сваком народу угодан онај који се Бога боји...' (Дела 10:35), зашто онда Петар није оставио Корнилија и његову породицу да остану у својој пређашњој вери, иако су се бојали Бога и чинили добра дела више од свих, него им је заповедио да се крсте у име Христово? Апостол је рекао о праведницима који су живели пре Христовог оваплоћења, Његовог распећа и васкрсења, о оним људима међу Јеврејима или у другим народима који су се бојали Бога и поступали праведно, који су се клањали не идолима, него истинитом Богу. Али после Христовог оваплоћења, Његовог распећа и васкрсења, 'нема другог имена под небом... којим бисмо се спасли, осим имена Господа нашег Исуса Христа.' Господ каже у Светом Јеванђељу да се не може спасити онај ко није рођен од воде и од Духа у име Оца и Сина и Светога Духа, чак и ако је праведнији од свих људи. О томе је сведочио и апостол Петар, који је крстио праведника Корнилија... Сада су људи угодни Богу због свог крштења и своје жеље за добрим делима. Пре оваплоћења Христовог, праведници су били угодни Богу због страха Божијег и свог праведног живота... Очигледно је да је апостол, када је рекао те речи, говорио о онима који су се бојали Бога и поступали по истини, нису се клањали идолима. Павле је такође рекао о њима: 'Када незнабошци, који немају закон, по природи чине што је по закону... они показују да је дело закона написано у срцима њиховим' (Рим. 2:14–15)."

Често присталице заблуде о спасењу без Христа наводе као аргумент мали број православних хришћана у свету. Из тога, по њиховом мишљењу, произилази да се не може тврдити да се спасавају само припадници Православне Цркве, јер би то значило да се спасава мали број, а веома много њих гине.

Али зар није управо о томе говорио Господ Исус Христос: "Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут који воде у пропаст, и многима су која кроз њих улазе. Јер су уска врата и тесан пут који воде у живот, и мало их је који га налазе" (Мт. 7:13-14). И додао: "Не бој се, мало стадо; јер је воља Оца вашег да вам да Царство" (Лука 12:32).

Господ је од самог почетка указивао на тужну реалност да је много оних који иду путем пропасти, а мало оних који се спасавају. Међутим, хвала Богу, сада се спасава много више него што је спасено у Нојевој барци за време Великог потопа, а та арка је, према Светом Филарету Московском, слика Цркве Христове.

Штавише, заступници ове заблуде воле да говоре о "несрећним" паганима, муслиманима или католицима који наводно "објективно" нису имали прилику да постану православни, јер православни мисионари нису стигли до њих. Они који тако говоре као да заборављају на Промисао Божији, која показује директно супротан однос: апостоли нису дошли до њих не зато што ти људи нису могли да постану православни, већ зато што им Господ није послао апостоле, будући да је Својим предзнањем знао да нико од њих неће прихватити Истину.

И управо то њихово задржавање у незнању било је израз милости Божије према њима, јер "слуга који је знао вољу свог господара, а није се припремио и није учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, и учинио дела достојна казне, биће бијен мање" (Лука 12:47-48).

Напротив, ако је Господ видео човека чије срце искрено тражи Истину, чак и ако је та особа живела у народу који је био потпуно незналица о Православљу, Он је том човеку уприличио могућност да прихвати Православље.

Тако је Бог у 12. веку уредио да један Немац католик сазна за Православље, и он је, преобративши се, постао познат као Свети Прокопије Устјушки. У истом веку Бог је дао такву прилику једном волшком бугарском муслиману, и он је, преобративши се, постао Свети Авраам Бугарски. У следећем веку, Господ је пружио ту могућност једном паганском Монголу, и он је, прихвативши веру, постао Свети Петар Ордински. Историја Цркве обилује оваквим примерима.

Овде је умесно навести речи архимандрита Рафаила (Карелина), посвећене истој теми: "Бог је љубав, истина и свемоћ. Дела Божија су подстакнута Његовом љубављу, одређена Његовом мудрошћу и испуњена силом; стога се незнање људи о Богу не може објаснити историјским ситуацијама – то би било потчињавање Божијег промишљања спољашњим ситуацијама и историјским законима – већ незнање људи који нису способни да прихвате истину такође је Божије сажаљење према људима..."

Када се удубите у аргументе оних који верују у могућност спасења некрштених, стиче се утисак да заборављају не само на Божији Промисао, већ и на Самог Бога.

"Добар" човек за њих је онај ко није чинио зла људима и ко им је делима показивао наклоност. Тиме се, по њиховом мишљењу, он удостојава спасења.

Али чак ни Десет заповести Мојсијевог закона нису биле ограничене само на дужности према ближњем; прве од њих посвећене су човековим дужностима према Богу: "Ја сам Господ Бог твој... немој имати других богова осим мене. Не прави себи идола... Не клањај им се нити им служи, јер сам ја, Господ Бог твој, Бог љубоморни... Не узимај име Господа Бога својега узалуд..." (Изл. 20:2-7).

Испоставља се да многи данас чак ни тако тежак грех као што је неверовање у Бога и непоштовање Христа не сматрају озбиљним преступом. То је, кажу, "мала ствар". Да ли је могуће, питају се, због такве "ситнице" лишити човека у вечности јединства са Оним Кога за живота није желео да упозна или поштује?

Одговорићемо: не само да је могуће, већ је и неизбежно. Постхумно јединство са Богом је логичан наставак јединства које је човек изабрао још у земаљском животу и које се остварује једино кроз Христа у Његовој Цркви. Исто тако, постхумно удаљење од Бога је логичан наставак удаљења које је човек изабрао током овог живота, дајући предност самољубљу и љубави према греху уместо Богу или тражењу истинитог Бога.

Бог је једини прави извор добра и радости. Одвојеност од Њега је мука. Они који су одлучили да буду са Богом и ту одлучност показали својим животом, биће са Богом у вечности и природно ће пребивати у блаженству и радости. Они који су дали предност свему осим Богу, и нису се сјединили са Њим, наћи ће се одсечени од извора добра и радости у вечности, односно у мукама. У оба случаја, "Бог се не може ругати. Што човек посеје, то ће и пожњети" (Гал. 6:7).

Неопходно је подсетити се и на још једну истину, коју је дивно изразио архимандрит Рафаило: "Вера, крштење и Евхаристија нису 'услови уговора' које треба испунити; то није 'данак' који дужник мора да плати да би изашао из дужничке рупе; то није 'потраживање' Бога према грешнику, ако човек не може да плати дуг или не може да испуни 'услове уговора'... Крштење и Евхаристија се односе директно на самог човека, његову личност, његову природу, његову везу са духовним светом. Он постаје 'нова творевина', одуховљује своју природу, преображава своју душу, освећује све душевне силе, припремајући се за век вечни... Без тога, вечност коју смо стекли овде на земљи неће се открити, а земаљски живот као период самоопредељења био би бесмислен."

Завршио бих овај текст речима два велика светитеља 20. века:

Свети мученик Иларион (Троицки): "И може се зачудити колико далеко људи иду у свом 'тумачењу' хришћанства. Шта год хоће, одмах нађу у Јеванђељу. Испада да се сваки докони сан, па чак и злонамерна помисао може прикрити ауторитетом Јеванђеља.

Не, вера Христова постаје јасна и одређена за човека тек када искрено поверује у Цркву, само тада су бисери ове вере чисти, само тада нису помешани са гомилом прљавог смећа свакојаких самовољних мишљења и судова. О томе је говорио апостол Павле када је Цркву Бога Живога назвао стубом и тврђавом истине (1. Тим. 3:15)."

Свети Николај Српски: "Истинит је само онај живот који се тражи и налази у име Господа Исуса Христа. Све остало је смрт и трулеж. У врућој пустињи људске историје, Христос Васкрсли је једини отворен и вечни извор који даје пиће, освежење и животворност. Све остало што уморном путнику, а не жедном, може изгледати као извор, или је врела бара, или демонска обмана."

јереј Георгије Максимов
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: azbyka.ru