Много текстова се појављује на тему како постити и препуно је богословских чланака који данас круже интернетом, тако да доводе многе људе у забуну, јер једни говоре једно, а други друго. Има пуно и добрих текстова, али скренуо бих пажњу на једну проблематику која може да се примети код свих поука о посту.

Многи у својим поукама наглашавају посебну будност у држању врлина и удаљавању од греха за време поста и ту јесу апсолутно у праву, али ту наилазимо на један морални дискурс. Зар не треба и ван постова и увек да одржавамо будност и да појачавамо духовну борбу, зашто само у току постова?! Хришћански живот подразумева константну духовну борбу која подразумева и константни телесни и духовни пост, односно и кад је ван установљених постова, уздржање од баснословног преједања и опијања. Па зашто онда постоје постови, питао би неко?

Постови су ту ради васпитног значаја, ради послушности Богу, ради јачања духа и личности човекове и ради здравља. Многе страсти се рађају од претераног угађања стомаку, телу, и пост нас подсећа да цео свет и ми заправо живимо Богом, Духом Светим, Христом, енергијама Божијим, на првом месту, а онда ваздухом, водом и храном. Да нема постова можда би и заборавили на здрав однос према себи, према природи па и на здраву исхрану, заборавили би једноставно на себе. Данас када чак и медицина кажe да човек мора два пута седмично да једе посну храну и рибу, ми видимо свемудрост Божију која је установила да се пости два пута седмично, средом и петком. У свету преплављеном веганством и вегетаријанством, Православна Црква Христова нуди пост.

Пост јача карактер човеков, да лакше може рећи будућим негативним изазовима ,,не" и да лакше распозна вољу Божију, јер је дух лакши и молитва је лакша и усрднија. Супружници се уздржавају од брачних односа у току поста, да би љубав била на првом месту, Христова љубав, а не страст, јер човек често меша страст са љубављу, али и ту Свети Апостол Павле допушта хришћанима да ако не могу да се уздржавају, да се састају и у току постова, да их сатана не би наговарао на прељубу. У току постова и молитва је лакша и мисао је лакша, а човек једноставно долази себи и видимо како је пост једна психосоматска терапија.

Пост никако не смемо одвајати од Свете Литургије, он је неизоставно један њен нераскидиви део. Прво послушање у Рајском Врту, првим људима, био је пост, уздржање (Пост 2,16-17), а и сам Спаситељ је давао поуке о посту (Мт 17,21). Када данас кажу како пост није услов за Свето Причешће, рекао бих да апсолутно јесте, у смислу да хришћани непрекидно посте и у току поста и ван постова. Наравно, постоје они који све везују за телесни пост и којима је то једини услов за приступање Светим Тајнама Христовим и такви су у великој заблуди. Могли бисмо рећи да такви духовници и комадају Тело Христово, спречавајући Христа да дише живље и јаче у својим верницима, сводећи Свету Литургију на сезонски обредни догађај, за који се требамо припремати само у одређеном делу времена, а у осталом можемо живети како хоћемо. Света Литургија није само још једна молитвена служба у Цркви него смисао живота и постојања сваког хришћанина и сам смисао Цркве Божије. Она је Царство Небеско, она је сам Васкрсли Господ Христос који се даје својим верницима и целој творевини, она је служба која чини Цркву Црквом, она је Христова Тајна Вечера и само дисање Христово и Цркве Његове.

Господ све призива к Себи и Светој Литургији и на Литургији не постоје молитве за оне који не приступају Светом Причешћу јер су апсолутно сви призвани да се причесте, али ипак морамо пазити како приступамо. Посебно морамо пазити на своја духовна стања. Господ ни Јуду није одбио од Свете Чаше, али је сатана по причешћу ушао у Јуду и то је нама опомена да Христу никада не приступамо тако, лицемерно, безверно и са лажју у срцима својим. Христу требамо приступати са љубављу и са вером и искрено, отвореног ума и чистог срца. Православни хришћани који посте све постове и који живе светотајинским животом у Христу, а који подразумева један предан молитвени литургијски живот, апсолутно могу приступати на свакој Светој Литургији, Светом Причешћу и за њих нема баријера и препрека. Они хришћани који не могу постити све постове, а желе да приступају Христу чешће, требају да се посаветују са својим парохијским Свештеником, или по могућству да нађу духовника који разуме потребе данашњег човека.

Христос је Љубав која се даје својим верницима у изобиљу, а хришћани живе том Љубављу, Светом Евхаристијом, Светом Литургијом. Господ је дисање свеколике творевине која свој преображај има и имаће у Христу и који јој се даје преко Његових верника, причасника, хришћанина, кроз Свету Евхаристију, до Његовог Другог Доласка, када ће Својим доласком све коначно преобразити и обући у Светлост, у Себе.

Маран Ата!

За Фондацију Пријатељ Божији, теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић