Морамо молити Господа да нам пошаље Своју благодат. Ако нам Он пошаље Своју благодат, нећемо се љутити, чинити прељубу, красти и тако даље. Ако Бог не пошаље Своју благодат, нећемо моћи сами да савладамо своје грехе. То не значи да нисмо оно што Христос жели да будемо. Ратујемо, боримо се против својих грехова. Видимо своје грехе и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни умом, ни очима, ни ушима…

Не смемо пасти у очај и рећи: „Увек упадам у замку истог греха. Значи, не могу ништа да постигнем: не радим ништа!“

Много чинимо: исповедамо се, смирујемо се, кајемо се… То је оно што ће нас спасити, а не врлина у којој смо успели. И ђаво има врлине. Једном сам, учинивши нешто добро, отишао да то кажем свом старцу. Тада сам био искушеник. Чим ме је угледао, одмах је схватио о чему се ради. И, пре него што сам успео било шта да изговорим, рекао је:

„Чедо моје, зашто да се хвалимо и гордимо? Тиме што постимо? Никада не можемо постити више од ђавола, јер он никада ништа не једе. Он је највећи посник. Или зато што смо будни и мало спавамо? Не можемо остати будни више од лукавог, јер он никад не спава. Да ли се уздржавамо, остајемо целомудрени из љубави према Христу? Имамо ли ту врлину? Али, никада нећемо постати целомудренији од ђавола, јер он не жели телесна задовољства: не требају му, јер нема тело.“

Био сам запањен! Колико год врлина имали, никада не можемо стећи оне које ђаво има. Али, да ли ће ове врлине спасити ђавола? Не. Неће спасити ни нас.

Шта хоћу да кажем? Да не треба да будемо добродетељни? Не. Борићемо се за стицање добродетељи. Хришћанин је увек добродетељан, али није сваки добродетељни човек обавезно хришћанин. Међу будистима, хиндусима, Јеврејима, протестантима постоје добродетељни људи. Али, врлине саме по себи не спасавају. Спасићемо се покајањем и смирењем. Смирењем нашег ума.

Али, смирење није само изговарање неколико празних речи, као што су: „Ко сама ја? Ја нисам ништа!“ и претварање да си јадан, само да би ти људи рекли: „Не, не, ти си добродетељан, имаш такву и такву врлину…“

Претварајући се да смо смирени, терамо друге да нас хвале.

Право смирење није само говорити смирене речи, већ бити смиреномудар, имати смирен дух и не мислити да си бољи од других, јер се свако зло рађа, пре свега, у нашим умовима.

Ако духовно падамо поново и поново, не треба очајавати. Постоји свештеник, ту је његов епитрахиљ, постоји покајање… То ће нас спасити – и ништа друго. Покајање и смирење ће нас спасити. Ђаво се овога плаши. Он има много врлина, али недостаје му једна – смирење, и то је створило ад и донело духовну пустош.

Управо да би показао силу смирења, како каже Свето Писмо, Христос је сишао с неба на земљу, смирио се и био послушан до Своје смрти (Фил 2, 8). Смирио се до те мере да је пристао да буде разапет. Овакво смирење нам је потребно да бисмо се спасили.

Ми се трудимо да не паднемо у грех, али Бог нам намерно дозвољава да паднемо како бисмо стекли смирење. И док плачемо због греха који смо починили, Бог нам даје венац смирења због наше борбе са грехом. Стога никада не смемо очајавати. И поставите себи правило: не понављати своје грехе. Реците себи: „Нећу се више љутити, нећу радити ово или оно… “ А онда реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И приклоните главу под епитрахиљ свештеника.

Шта смо заиста стекли, схватићемо када дође време да станемо пред Бога. Човек мери ствари на један начин, а Бог – на други.

Никада не треба очајавати. Ако нешто нисте постигли, то не значи да нисте успели. Нема греха који је већи од љубави Божје; нема греха који се Божјом љубављу не може надвладати. Исповедајте се, причешћујте се и не удаљавајте се од Цркве. Боље је бити грешник у Цркви, него добродетељни човек ван ње. Боље је бити хулиган, и бити са Христом, него бити добар момак, и бити са ђаволом. Наша доброта нас неће спасити, али спасиће нас љубав коју имамо према Христу и духовна борба коју водимо ради Њега.

Једном је неки монах заспао током богослужења. Монашки живот је суров, душа може тежити висинама, али тело понекад нема снаге да је следи. Служба се завршила и изашли смо из храма. Док смо чекали да нас позову у трпезарију, други монах, како би задиркивао свог брата, у шали му је рекао:

„Оче, видео сам да си заспао у храму.“

А он му одговори:

„Боље је спавати у Нојевој барци, него бити будан ван ње!“

Боље је да вас Христос спаси, чак и ако заспите у цркви, него да останете будни на улици за време потопа. Покајање ће нас спасити, и ништо друго. Зато се морамо стално кајати. Зашто? Зато што стално грешимо. И не треба да се везујемо за грехе које чинимо. Авва Доротеј каже да некога можете и погледом повредити и тако починити грех. Па, шта онда да радимо? Да се сакријемо у неку рупу и непомично чекамо док не умремо?

Чим ујутро отворите очи, реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и „Слава Богу!“ Тако ћете, без сумње, отићи у Рај. Јер када човек каже: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, тиме показује да жели да буде са Христом, да неће грешити својом вољом, а ако сагреши, то је против његове воље. Као што каже Свети апостол Павле: Али видим други закон у удима својима, који се супроти закону ума мојега, и заробљава ме законом грјеховнијем који је у удима мојима. Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим 7, 23-24)? И ако видимо да ни Свети апостол Павле – онај који је могао васкрсавати мртве – није могао победити грех, хоћемо ли га ми победити? Не. Како ћемо се онда спасити? Спасићемо се молећи се речима: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и смирењем.

Често, када тражимо нешто од Бога, Он нам то не даје само да бисмо наставили да се молимо, а кад коначно примимо оно што смо тражили, испостави се да смо имали више користи од молитви које смо упућивали Богу него од онога што нам је дао. Зато Господ понекад одлаже да нам да оно за шта Га стално молимо.

Често нас доводи у тешке ситуације или нам шаље страдање, на пример болест, како би нас спречио да грешимо. Да смо тада били у другачијем положају, били бисмо задовољни и можда бисмо згрешили. Како кажу, „нико није срећан тамо где је…“.

Игуман Нкон Атонски
Превод са енглеског за svetosavlje.org: Бојана Милидраговић
Извор: Orthodox Christian