Верник, наравно, мора да разуме по чему се хришћанско благостање разликује од светске славе, од земаљског богатства, од свега што нас не приближава вечном животу. У суштини, ово је стање радости и мира у Духу Светом, које је својствено човеку који осећа присуство Бога у свом животу и самом овом животу као да стоји пред лицем Божијим. Све остало је само средство које нас води ка овоме.
Један од знакова успеха у вери је лакоћа испуњавања јеванђелских заповести. Особа која тек почиње да учи како да их испуњава, сигурно ће се сусрести са чињеницом да је на томе мора пуно да се ради. А највише енергије троши се на унутрашњу борбу са нашим страстима, које нас подстичу на потпуно супротан избор. Али, како хришћанске заповести расту у животу, оне добијају природан избор за човека, који више не доживљава тако болна колебања – и зато му постаје лакше.
Човек који је успео у хришћанском животу разликује се по својим реакцијама на оно што се дешава: то су управо реакције новог човека – целог, рођеног у Христу. Деси се нешто непријатно - и он није изнервиран, његове прве речи су "хвала Богу за све". Ако га неко увреди, он се не увреди, а понекад се и радује, јер у томе види прилику да уочи и исправи неке своје несавршености. Околности га на неки начин тиште – и опет, ово за њега није разочарење. Али ако посматрамо супротне реакције у себи, онда можемо закључити да смо прилично далеко од духовног успеха.
Шта је потребно да се крене путем успеха? Потребне су изненађујуће једноставне ствари, али их често занемарујемо.
Пре свега, неопходно је поштовање закона духовног живота. Опет, ма коју сферу да узмемо – економију, уметност, спорт – они имају своје законе, и људима не пада на памет да их игноришу ако желе нешто да постигну. Исто тако, човек не може успети као хришћанин игноришући искуство Цркве.
Духовни закони који делују у људском животу описани су у делима светих отаца. Дефинитивно треба да се упознате са њима - можда чак и направите белешке за себе. На крају крајева, сви морамо да положимо најважнији испит у животу – прелазак у живот вечни и одговор пред Богом.
Поред тога, веома је важно изградити систем приоритета у свом животу. Људи имају различите способности, али када нешто ставимо у средиште свог живота, тежимо да у томе и успемо. Можда се жалимо што ништа не радимо, али некако имамо времена за оно што нам је приоритет. На пример, чак и најзапосленији људи налазе времена да једу најмање два или три пута дневно. То се дешава једноставно зато што човек разуме да му је храна неопходна за функционисање. Када бисмо схватили да на исти начин може бити тешко да функционише душа која је изгубила вештину молитве, онда бисмо, вероватно, увек имали 20 минута за јутарња и вечерња правила.
Такође треба рећи да када је човек свесно усмерен на нешто, то не само да заузима значајан део његовог живота, него мења цео његов живот. А када човек почне да испуњава и следи Христове заповести, у његовом животу, понекад у најнеочекиванијим областима, много тога почиње да се мења. Мењају се околности, мењају се односи са људима, мењају се поступци које он чини. И то у почетку може човека да доведе у забуну, али временом почиње да гледа духовно на све што му се дешава, и живот постаје много лакши – појављује се једноставност које се тако често лишавамо, лутајући по неким ћорсокацима.
Ако је за нас то што смо хришћани само једно од наших интересовања, онда за нас неће бити ништа добро у нашем хришћанском животу. Можда се и сетимо да морамо учинити нешто ради Христа и љубави према ближњему, да се морамо понашати некако другачије него што смо чинили раније, али ће то сећање стално бити потиснуто у позадину нашег живота и нестајати у нама.
игуман Нектарије (Морозов)
Извор: zivereci.com