Једном када Диоклецијан допутова у Никомидију, неки незнабошци га обавестише о једном хришћанину. Цар одмах посла по њега; и овај би доведен пред цара на суд. Када га цар угледа, би силно поражен; јер светитељ беше висок растом и веома леп; коса и брада му беху дивне златасте боје, са прекрасним пресијавањем. Задивљен, цар га назва богом а не човеком. И упита га цар: Кажи нам, одакле си, и како ти је име, и каквог си рода? - Светитељ одговори: Родио сам се и васпитао овде у Никомидији, син сам епархов, по вери сам хришћанин, и живим са хришћанима; име ми је Филетер.
Призвавши Филетера ближе к себи, цар му поче ласкаво и благо говорити, желећи да га одвоји од вере Христове; а усто стаде изговарати и хуле на Господа нашет Исуса Христа. Чувши то, светитељ одступи мало од богохулника, па подиже очи к небу и рече: "Нека се запуше, нека се запуше уста онога који се усуђује хулити Христа мога, па био то цар или ко други!"
И тог часа настаде земљотрес и страшна грмљавина, да се цар и сви око њега препадоше. После тога Филетер би бачен у страховито усијану пећ. Но он се помоли Богу, и огањ се угаси, и пећ се потпуно распаде, и јунак Христов изиђе неповређен. -Под утицајем овога чуда, а имајући у виду и Филетереву лепоту и високо порекло, цар му дарова слободу, и да иде и живи где хоће.
Када се после Диоклецијана у Никомидији зацари његов зет Максимијан, свети Филетер би опет оптужен код цара. Изведен пред цара, он исповеди Христа истинитог Бога, и Творца и Промислитеља. Због тога га најпре тако много тукоше моткама, да војници - извршиоци казне сами падаху на земљу полумртви од изнемоглости и преморености, а мученик, крепљен Господом Христом, држаше се тако јуначки, да је изгледало да страда туђе тело а не његово. После тога свети мученик би обешен и тако дуго и бездушно струган, да они који га стругаху попадаше од умора на земљу. Затим мученика бацише зверовима да га растргну, али зверови полегаше крој његових ногу као кротке овце. Иза тога мученика силом уведоше у идолиште, да би га тамо приморали да се поклони идолима. Али мученик узнесе молитву Богу, и идоли попадаше на земљу и разбише се. Напослетку цар издаде наређење: да се мученику одсече глава мачем. Али када слуга замахну мачем, њему се тог тренутка осуши рука. То што снађе и другог извршиоца овог царевог наређења: јер чим он подиже руку са мачем изнад светитељеве главе да му је одсече, њему се одузе рука.
После тога свети мученик би бачен у тамницу и окован у ланце. Потом би опет изведен на суд. И пошто свети јунак не показа ни најмање воље да се покори цару и одрекне Христа, цар га осуди на прогонство у Проконис, куда он и би упућен окован у ланце. На путу он учини не мало чудеса: ђаволе изгоњаше, губаве очишћаваше, и од сваке друге болести исцељиваше; једном речју својом пообара идоле; само додирну руком велељепни идолски храм, и он се сруши до темеља. Сва та чудеса, а нарочито ово последње, многе расположише за веру у Христа, међу којима и шесторицу војника са њиховим старешином, који светог исповедника спровођаху у прогонство.
Када мученик и стража која га је спроводила стигоше у Сигријански крај, где светитељ такође сатвори многа чудеса, тамошњи људи казаше да се у близини налази неки човек по имену Евиот, хришћанин, који је претрпео многа и жестока страдања за Христа од кнеза, али је остао неповређен и чини велика чудеса. Када то чу свети Филетер, он одлучи да иде да се види с Евиотом. У то време блаженом Евиоту јави се Ангео Господњи и рече: Изиђи из своје келије и иди до тог и тог места у сусрет светом Филетеру, састрадалцу твом".
Евиот одмах изађе из келије и стаде силазити с горе на којој обитаваше. Међутим Филетер, по казивању једнога сељака, крену ка Евиоту, и поче се пењати на Сигријанску гору заједно са старешином и шесторицом војника, који већ беху поверовали и крстили се, и нису желели да се одвајају од светог Филетера. Прешавши нешто пута, они сретоше блаженог Евиота који силажаше к њима, и поздрављајући један другога они се испунише радости. Веселећи се духовно, они се попеше сви на гору у обиталиште светог Евиота, и проведоше тамо заједно седам дана. И блажени Филетер заспа сном, који је давно с љубављу желео: престави се ка премилом му Христу Богу, предавши у руке Његове дух свој. Блажени Евиот сахрани га у месту свога боравишта. А након једанаест дана, скончаше и старешина оружане пратње и шесторица војника, и сви они бише погребени близу моштију светог мученика.