Прве недеље Великог Поста, наша Црква слави победу Православља, победу Истинског Хришћанског учења над свим кривљењима и извртањима, према томе – јересима и лажним учењима.

Друге недеље Великог Поста као да је ова победа Православља поновљена и продубљена у вези са прослављањем и помињањем једног од највећих стубова Цркве, Јерарха Григорија Паламе, Архиепископа Солунског, који је својом благодатном речитошћу и примером високо подвижничког личног живота, посрамио лажне учитеље који су се усудили да одбаце саму суштину Православља, подвига молитве и поста, који просветљују људски ум светлошћу благодати и чине га причесником божанске славе.
Авај! Како мало људи има у нашем времену, чак и међу образованим, а сада чак и међу савременим „богословима“ и оних у чину свештенства, који исправно схватају шта је Православље и где лежи његова суштина. Они прилазе овом питању на један потпуно спољашњи, формални начин и решавају га превише примитивно, чак наивно, превиђајући његове дубине у потпуности и уопште не видећи пуноћу Православних духовних садржаја.
Упркос површном мишљењу већине, Православље није само једна од много „хришћанских конфесија“ које сада постоје, или како се изражава овде у Америци, „деноминација“.
Православље је истинито, неискварено, неизопачено било каквим људским софизмима или проналасцима, изворно учење Христово у свој његовој чистоћи и пуноћи – учење вере и побожности, која је живот према Вери.
Православље није само збир свих догми прихваћених као истинитих, на чисто званични начин. Истински Православни Хришћанин није само онај који мисли на Православни начин, већ онај који осећа према Православљу и живи Православно, који тежи да оваплоти истинито Православно учење Христово у свом животу.
„Речи које вам Ја рекох, Дух су и живот су“ – овако је Господ Исус говорио Својим ученицима о Свом божанском учењу. (Јован 6:63) Због тога, учење Христово није само апстрактна теорија, одсечена од живота, већ дух и живот.
Према томе, само онај који мисли Православно, осећа Православно и живи Православно може се сматрати Православним у стварности.
У исто време, човек мора да схвати и памти да Православље није само и увек, оно што се званично назива „Православним“, јер у нашим лажним и злим временима појављивање свуда лажног, псеудо-Православља које подиже своју главу и које је успостављено у свету, једна је изузетно тешка, али нажалост, већ неоспорна чињеница.
Ово лажно Православље свирепо тежи да собом замени истинско Православље, као што ће у своје време Антихрист тежити да собом истисне и замени Христа.
Православље није само нека врста чисто земаљске организације, која је вођена патријарсима, епископима и свештеницима који држе службу у Цркви, која се званично назива „Православном“.
Православље је мистично „Тело Христово“, чија је Глава Сам Христос. (уп. Еф. 1:22-23; Кол. 1:18;24) и које у свом саставу садржи не само свештенике, већ и све оне који истински верују у Христа, који су ушли на законит начин кроз Свето Крштење у Цркву, коју је Он основао, оне који живе на земљи и оне који су се упокојили у Вери и побожности.
Православна Црква није никаква врста „монопола“ или „посла“ свештенства, како мисле незналице и они који су туђи духу Цркве. Она није очевина овог или оног јерарха или свештеника.
Она је блиско исплетена духовна заједница свих оних који истински верују у Христа, који теже да на свети начин очувају заповести Христове, са јединим циљем да наследе вечна блаженства која је Христос Спаситељ припремио за њих, и који ако греше из слабости, искрено се кају и теже да „роде родове достојне покајања“ (Лука 3:8).

Црква, истина је, не може бити потпуно уклоњена из света, јер људи који улазе у Њу, и даље живе на земљи, и према томе „земаљски“ елемент у Њеном саставу и спољашња организација је неизбежна; ипак, што има мање овог „земаљског“ елемента, биће боље за њене вечне циљеве. У сваком случају, овај „земаљски“ елемент не би требао да замрачи или потисне чисто духовни елемент – ствар спасења душе за вечни живот – због чега је Црква била и основана и постоји.
Први и основни критеријум, који можемо користити као водич у разликовању Истините Цркве Христове од лажних цркава (којих сада има веома много!), је чињеница да је Она сачувала Истину нетакнутом, неискривљеном људским софизмима, јер је према Речи Божијој „Црква стуб и тврђава Истине“ (1.Тим.3:15), и према томе у Њој не може бити никакве неистине, лажи. Свака црква која у свом имену званично проглашава или потврђује било какву неистину, већ није Црква.
Не само највиши служитељи Цркве, већ и верујући миријани (људи у свету) морају избегавати сваку лаж, сећајући се Апостоловог упозорења: „Зато одбаците лаж, и говорите сваки истину са својим ближњим“ (Еф. 4:25), или „Не лажите један на другог“ (Кол. 3:9).
Хришћани морају увек да се сећају, да према речима Христа Спаситеља, лаж је од ђавола, који је „лажов, и отац лажи“ (Јован 8:44). И тако, где постоје лажна учења, тамо нема Истинске Цркве Православне Христове!
Уместо Ње, ту је лажна црква коју Свети Визионар живо и јасно описује у својој Апокалипси као „велику курву, која седи на водама многима, с којом се курваше цареви земаљски“ (Откр. 17:1-2)
Чак и у Старом Звету код Пророка Божијих, видимо да је неверност Истинитом Богу, често представљена сликом прељубе (види, нпр. Јез. 16:8-58; или 23:2-49). И застрашујуће је за нас не само да говоримо, већ и да мислимо, да у нашим безумним данима морамо да примећујемо немали број покушаја да се Истинита Црква Христова претвори у „јавну кућу“ – и ово није само у горе наведеном фигуративном значењу, већ и у буквалном смилу те речи, када је тако лако да се човек оправда, када се прељуба и свака нечистота чак и не сматрају за грехе!
Видели смо пример у такозваној „Живој Цркви“ у „обновљенцима“ у нашој несрећној отаџбини након Револуције, а сада у лицу свих савремених „модерниста“, који теже да олакшају благи јарам Христов (Матеј 11:30) себи и да издају целокупну аскетску грађу наше Свете Цркве, озакоњујући сваки грех и моралну нечистоту. Говорити овде о Православљу, наравно, није ни на који начин исправно, упркос чињенице, да су догме Вере остале нетакнуте и неоштећене!
Истинско Православље, са друге стране, туђе је свакој врсти мртвог формализма. У њему, нема слепог придржавања „слову закона“, јер је Православље „дух и живот“. Где из спољашње и чисто формалне тачке гледишта, све изгледа прилично исправно и строго законски, не мора да значи да је све тако у стварности. У Православљу не може бити места за Језуитску казуистику; та омиљена изрека светских правника не може бити примењена: „Човек не може згазити закон – он мора ићи около“.
Православље је Једна и Једина Истина, чиста Истина, без икаквих примеса, или и најмањег трага лажног учења, лажи, зла или преваре.
Најважнија ствар у Православљу је подвиг молитве и поста, који Црква посебно велича током друге недеље Великог Поста као „чудесног мача“ са две оштрице, којим ударамо непријатеље нашег спасења – мрачне демонске силе. Управо кроз овај подвиг, наше душе су просветљене благодатном божанском светлошћу, како учи Свети Григорије Палама, који је победоносно слављен од Свете Цркве, у другој недељи Великог Поста.
Славећи његов свети празник, Црква призива овог чудесног Јерарха, „проповедника благодати“, „светионика Светлости“, „проповедника божанске Светлости“, „непокретног стуба Цркве.“
Сам Христос Спаситељ је нагласио велики значај подвига молитве и поста, када су Његови ученици видели себе неспособним да изагнају демоне, из несрећног дечака који је био поседнут. Рекао им је јасно: „Овај род (демона) изгони се само молитвом и постом“ (Матеј 17:21).

Тумачећи овај стих у јеванђелској проповеди, наш велики отачки богослов-подвижник, Јерарх Теофан Затворник пита: „Можемо ли да сматрамо да тамо где нема молитве и поста, већ постоје демони?“, и одговара: „Можемо. Демони, када улазе у особу не јаве увек свој улазак, већ се крију, тајно учећи своје домаћине сваком злу и окрећући их од сваког добра. Та особа може бити убеђена да он сам све ради, док он само испуњава вољу својих непријатеља. Само се прихвати молитве и поста и непријатељ ће одмах отићи, и чекаће негде друго за прилику да се врати; и он ће се заиста вратити ако су молитва и пост ускоро напуштени“ („Мисли за сваки дан“)
Из овог се може извући директан закључак: где су пост и молитва запостављени, занемарени или потпуно остављени по страни, тамо нема трага од Православља – тамо је обиталиште демона, који третирају човека као своју патетичну играчку.
Гледајте дакле, где води савремени „модернизам“, који захтева „реформу“ у нашој Православној Цркви! Сви ови слободоумни мислиоци са својим лакејима, који теже да омаловаже значај молитве и поста, међутим колико год да вичу и проглашавају своју наводну верност догматском учењу наше Православне Цркве, не могу се сматрати стварно Православним, и показују се као одступници од Православља.
Увек ћемо се сећати да по себи потпуно формално Православље, нема циљ ако нема „дух и живот“ – а „дух и живот“ Православља је прво и пре свега у подвигу молитве и поста; штавиште, изворно учење које Црква предаје схвата се као уздржање у сваком погледу, а не само као одбијање да се узима масна храна.
Без подвига такође нема ни Истинског Хришћанства, то јест, Православља.
Погледај шта Христос, Први Подвижник, Сам говори: „Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде.“ (Марко 8:34)
Истински Хришћанин, Православни Хришћанин, само је онај који тежи да се угледа на Христа у ношењу крста и који је спреман да се распне у Име Христово. Свети Апостоли јасно уче ово.
Тако Апостол Петар пише: „Него ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом. Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за нас, и нам остави углед да идемо Његовим трагом.“ (1.Пет 2:20-21)
Управо на потпуно исти начин, Свети Апостол Павле понавља у својим посланицама, да сви истински Хришћани морају бити подвижници, а аскетски подвиг Хришћанина, садржи се у распињању себе ради Христа: „А који су Христови, распеше тело са сластима и жељама.“ (Гал. 5:24)
Омиљени израз Светог Павла је да се морамо распети са Христом, да би и устали са Њим. Он ово истиче ову мисао у различитим његовим изрекама у многим од његових посланица.
Видите, према томе, да човек који воли да проводи време уживајући и не мисли о само-одрицању и само-жртвовању, већ се постојано ваља у сваком могућем телесном задовољству и уживању је потпуно не-Православан, не-Хришћанин.
У погледу овога велики подвижник Хришћанских древних времена, Свети Исаак Сирин, добро учи: „Пут Господњи је свакодневни крст. Нико се не уздиже ка небесима живећи лагодно (тј. удобно, безбрижно, самозадовољно, без борби).
А знамо где завршава такав пут. (Дела, стр.158) То је онај „широки и пространи пут“, који, по речима Самог Господа, „води у пропаст“ (Матеј 7:13)
Ово је дакле Православље, или Истинито Хришћанство!
Блажени Аверкије Џорданвилски