Преподобни Кирил родио се од побожних и богатих родитеља у граду Галичу. Још као дете Кирил осети неодољиву жељу да буде монах. Напустивши тајно родитељски дом, Кирил отиде из Галича на реку Обнору, у манастир преподобног Корнилија, о коме је слушао од својих родитеља. На путу ка манастиру Кирил виде једног старца, украшеног седином. На старчево питање куда иде, Кирил одговори да иде у манастир преподобног Корнилија. Одобривши његову намеру, старац му наложи да заједно иду тамо. Сутрадан они се приближише манастиру преподобног Корнилија. Када беху недалеко од манастира, старац посаветова јуношу, па се онда дуго мољаше за њега Богу. Затим, показујући му руком на манастир, рече: "Иди, чедо, код блаженог Корнилија, a ja ћу молити блаженог Корнилија да те прими у монахе".
После тога старац благослови младића и постаде невидљив. Осврћући се око себе и не видећи старца, Кирил разумеде да је то била Божја посета, и заблагодари Богу на томе. Дошавши затим у манастир, јуноша са сузама мољаше преподобног Корнилија да га прими за монаха у своју обитељ. Провиђајући у њему изабрани сасуд Светога Духа, Корнилије га с љубављу прими и постриже у монашки чин. Кирилу тада беше око двадесет годииа. Млади монах се сав предаде Богу и са пламеном љубављу стаде упражњавати подвиге монашког живота.
Родитељи дуго тражаху свуда свога сина Кирила и, не налазећи га нигде, они плакаху за њим. Тек после неколико година родитељи дознадоше да се Кирил налази у манастиру преподобног Корнилија. У дванаестој години Кириловог борављења тамо, отац његов дође у манастир и постриже се са именом Варсануфије. А кроз неко време стиже вест о Кириловој мајци да је и она, поживевши врлински и побожно, скончала као монахиња са именом Јелена. Отац Кирилов, пошто проживе у манастиру три године у посту и молитви, пресели се ка Господу.
После смрти својих родитеља преподобни Кирил се стаде још усрдније подвизавати, слажући труд на труд, радећи и у кухињи, и у пекари, и проходећи сва манастирска послушања. Стремећи ка вишем савршенству, преподобни Кирил одлучи да проводи пустињачки живот по непроходним шумама. Са благословом светог Корнилија он крену на север да хода по пустињама; храна му беше час разне траве и корење, час борова кора; чешће је виђао зверове него људе. Отуда је с времена на време долазио у крајеве Новгородске и Псковске, и тамо се поклањао светим местима, молећи Господа да му укаже место за сталан боравак.
Према небеском упутству блажени Кирил крену одатле ка Бјелоозеру, а затим пође ка Тихвинском манастиру Пресвете Богородице, где се три дана мољаше Богу и Пречистој Матери Његовој. У сну му се јави Богородица и нареди му да иде ка Новом Језеру. Са Кобилине Горе преподобни угледа усред језера Красно Острво, обрасло шумом. На том острву угледа Кирил огњени стуб на оном месту где се сада налази манастир. Из тога он закључи да му то место указује Бог и Пречиста Богородица.
Дошавши на то острво, преподобни се настани тамо под високом смреком, начинивши себи колибу од њенога грања. Ту му се у сну јави Анђео Господњи и рече му да му је то место припремио Господ. Пробудивши се из сна, блажени пође по острву и угледа око своје колибе траг од људских ногу. По томе трагу он дође до насеља Шиднем, и од његових житеља затражи дозволу да се настани на том острву. Добивши дозволу, он начини себи келију. Идуће године он направи две мале цркве: једну у име Васкрсења Христова, а другу - у име Пречисте Богородице Одигитрије (Путеводитељке).
За време свога боравка на острву преподобни се ревносно подвизаваше у посту и молитви, подносећи многа искушења и невоље од бесова и од злих људи. У току времена око преподобног Кирила се сабраше много братије, и на Красном Острву се основа манастир, познат под именом Новојезерски.
Пошто достиже дубоку старост, преподобни Кирил би награђен од Господа даром чудотворства и прозорљивости. Пред своју смрт преподобни претсказа о несрећама које ће задесити Руску земљу. "Биће, говорио је он, у нашој земљи метеж међу људима и велике невоље; излиће се силан гнев Божји; многи ће изгинути, а други ће бити одведени у ропство". А када га његов ученик Дионисије стаде питати: "Кажи нам, оче, шта ће бити после тога?" преподобни орговори: "Одмах за тим ја видех Цара где седи на Престолу и пред Њим два младића који на својим главама имађаху царске венце. И Господ им даде у руке оружје против непријатеља, - и сва царства земаљска поклониће се Ономе што седи на Престолу, и наше царство биће умирено и уређено Богом. А ви, оци и браћо, - додаде преподобни, - молите се са сузама Богу и Пречистој Мајци Његовој за моћ Рускога царства".
Причестивши се Светим Тајнама и оградивши себе крсним знаком, свети Кирил предаде дух свој Господу, четвртог фебруара 1532. године, и би погребен у својој обитељи.