Ми смо уплашени и слаби људи, живимо у неизвесности и страху. Нико не жели да доживи бол. И нико вам неће рећи: „Желим да осетим бол!“
То је нормално, логично, али истовремено и духовно незрело. Ако неко жели да се духовно промени у свом животу, мора бити реалан, као што су то били и свети оци Цркве. Били су рационални, нису летели у облацима. Морамо да схватимо да је питање „желим ли да осећам бол или не?“ погрешно постављено питање.
Не ради се о томе да ли ја то желим или не, да ли ми се то свиђа или не, већ да ћу доживети бол. Нема живота без бола. Живот без бола је живот који је опасан за друштво. Тело доживљава бол и тиме вас обавештава да нешто није у реду. Ваша душа доживљава бол и говори вам: „Стани! Прешао си границу, прешао си границу онога што можеш да издржиш.”
Шта је туга? Шта је стрес и све остало? Бол „звони“; долази да вас обавести, да вам каже: „Пазите, нешто није у реду са вама.”
Човек који не осећа бол је опасан јер може да почини зло. Осећамо бол, али осећамо и жељу за осветом и мржњом. Замислите шта би се десило да нема бола. Бол је структурни елемент и ми ћемо је кад-тад искусити.
Али много важније питање је зашто је вредно искусити бол. Зашто су светитељи трпели сва мучења, муке и прогоне? Управо зато што су одговорили на ово фундаментално питање: „За чије ћу добро доживети бол?“ И изабрали су бол ради љубави према Христу. Све су дали за љубав Божију; били су спремни да страдају ради ове љубави. Наравно, нису се плашили бола, јер су знали да је то реалност живота. Због тога је веома важно да трезвено схватимо: зашто у болу има смисла?
Ко је издржао у затворима? Ко је преживео у концентрационим логорима? Ко је издржао током страдања, прогона, геноцида и глади? Они који су имали сврху. Према бројним студијама, људи у болницама се много брже опорављају ако верују у вишу сврху у свом животу. Они који имају смисао и вредности за које живе... Важно нам је да разумемо зашто смо у животу разапети.
Када не ризикујете, када се плашите, када имате страх и неизвесност и желите да све израчунате, дефинишете и контролишете, онда не живите у стварности. Постајете неуротични и кукавица. Сетите се Христове приче о талентима. Човек који је сакрио свој таленат, сакрио се од живота - плашио се да живи.
Шта да радимо? Плашимо се живота. Плашимо се да будемо. Плашимо се свега. И тако, ми не живимо, не постојимо. Овај страх да ништа не изгубите неће вам на крају дати миран живот. Увек ћете имати страх од бола, страх да ће бити потешкоћа. А велика је невоља што на исти начин васпитавамо своју децу. Мислимо да је најважније водити рачуна о томе да никада не осете бол. Али ако човек никад не осети бол, онда неће моћи ни да издржи бол, тешкоће и искушења.
Човек има већ тридесет, четрдесет, педесет... да не говоримо о неком ко има шездесет... Питате га: „Зашто си увек тако суморан?“ А он одговара: „Мама је крива! Мој отац је крив! Криви су моји родитељи!” Па, добро, али ти си већ одрасла особа! Имаш шездесет година, а још кривиш мајку и оца?! Људи не примећују овај синдром, али он је ту. Не можете побећи од тога.
Важно је схватити да нема смисла тражити живот без проблема, јер такав живот не постоји. Питање је да ли ће вас проблеми које имате довести до нечега, да ли ваша патња за вас има значење. И то је оно што нам даје духовни живот у Христу - оно даје смисао патњи, даје смисао људском болу, води човека Христу, Богу, његовом дубоком ја, ближњему, итд. Дакле, бол је прилика за људски развој.
Замислите само: иза великих и радикалних промена које се дешавају у нашим животима, увек се крије бол; иза харизме је крст; иза достигнућа стоји људски умор; иза успеха стоји хиљаду неуспеха. Да би научник успео и створио некакав производ, да би дошао до научног закључка, трпи стотине неуспеха, очајава, доживљава бол, лупа главом о зид. Спортиста, победник, постижући успехе, одриче се много чега. Дакле, бол у нашим животима помаже нам да се развијамо. Негде нас води, а на нама је да изаберемо куда желимо да нас води.
Бол је прилика да поново видимо своје вредности, без обзира како смо раније живели. Само бол, само катастрофа ће помоћи у томе. И у томе лежи тајна Божијег ћутања.
Пре неколико дана једна жена ми је рекла: „Толико сам дуго била тужна и болесна; тело ме боли и немам жељу да изађем из куће и разговарам било са ким.” Била је неутешна. Такође ми је рекла: „Молим се Богу да Господ дође овамо, у ову затворену просторију, и помогне ми!“ Рекао сам јој: "Неће!"
А Он не долази, јер у стварности, она, баш као и ми остали, не тражи Бога када је суочена са неком тешкоћом. Ми само тражимо штаку на коју ћемо се ослонити, али не тражимо самог Бога. Бог не долази јер Господ жели да прођете кроз ово стање, да промените свој начин размишљања, свој поглед на живот, свој став према животу. Ако би вам одузео искушења и бол, Он би вас „уништио“. Зато Он ћути. Али то није тишина, то је Његов одговор. Његово ћутање је Његов начин говора, да те води кроз твој живот. Како кажу, Господ ти не доноси рибу, него те учи како да пецаш. Бог не жели да ти се све преда на сребрном послужавнику; Он жели да те научи, Он жели да те учини зрелим, да те доведе у стање у коме учиш уметност живота. Морамо то да разумемо и схватимо у одраслом добу.
Како рече старац Пајсије, Господ ти никада неће дати оно што је већ дао. Хоћеш да ти Бог да чашу воде, а дао ти је већ дао цео извор. Иди сам, донеси себи воде са извора. Старац Аимилианос каже да нам је Бог већ дао оно што нам је потребно. Желите да будете срећни, а Бог вам је дао прилику да будете срећни: Упознајте људе - живите и будите срећни.
Морамо научити да живимо са болом. То значи да су радост и срећа у нашем животу избор: бирам да будем срећан. Зашто ово говорим? Јер ако чекате да све у вашем животу постане савршено пре него што почнете да се смејете, онда никада нећете почети да се смејете. Не дешава се да неко има савршен живот без икаквих проблема. Шта ми увек говоримо? „Како са мном све може бити добро ако сам болестан, ако немам новца, ако ми је жена тешко, ако је мој муж лош, ако имам проблема са децом или на послу са својим сарадници?” Али речи „ако“ и „зашто“ увек су присутне у нашим животима. Увек можете пронаћи „ако“, „можда“ или „зато“ које уништава радост у вашем животу; цео живот ће те проћи и никада нећете бити срећни и никада нећете уживати у животним задовољствима.
Морамо да следимо свој животни пут, иако није увек савршен. Немојмо само да стојимо и чекамо да све буде савршено на нашем животном путу, јер тим путем већ корачамо. Желимо све да контролишемо и уредимо, да имамо готове одговоре на своја питања, а онда да живимо и да се забављамо. Али то се никада неће догодити; цео наш живот ће проћи, најбољи тренуци наших живота ће бити изгубљени, уништићемо своје животе. Наш живот и наша свакодневица постаће огромно гробље изгубљених тренутака, изгубљених дана, које нам је Господ дао да живимо и будемо у вези са Њим, са собом, са људима; и тражимо замишљено савршенство које не постоји. Лепота се крије у малим стварима, које ће, милошћу Божијом, постати велике; крије се у једноставним стварима, у свакодневном животу - у томе је скривена суштина.
о. Хараламбос Пападопоулос
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Светлана Розанова
Извор: Сретенски манастир