-Оче Артемије, студенти Самарске богословије једном су Вас питали: „Како да нађемо добре жене?“ Па, шта могу да ураде мушкарци како би нашли добре жене?
-Дјелује ми као да је некада било лакше него сада, јер је прошло петнаест или двадесет година од мог боравка у Самари. У то вријеме, млади људи су још увијек разумјели изразе „пожељни нежења“ или „дјевојка за удају“. Премда су звучале помало старомодно чак и тада, ипак су са собом носиле идеал породичног живота. У то вријеме, младић који је трагао за љубављу сматрао је нормалним да се пријатељство заврши брачном заједницом.
Ја сам оптимиста, а мој оптимизам се заснива на чињеници да они који желе да узму у руке запаљене свијеће жртвене љубави и даље прилазе свештеницима због тога. Некад вас запањи сличност младенаца. Задивљујуће је како у овом великом свијету двије половине једне цјелине пронађу једна другу! За мене, одговор на то је један: Божија рука, јер брак се склапа на Небесима. Стога, проналажење животног сапутника није нешто што је посљедица само вашег дјелања. Срећа, како су некада говорили, добија се кроз молитву.
Брак је пуноћа, у односу на коју је свако од нас једна половина, ма колико била несавршена. А овдје је најважнија живототворна вјера Спаситеља, Који уједињује срца супружника чим изговоре „да“, своју заклетву узајамне вјерности и љубави.
Ако је срце бар једног од супружника загријано живом молитвом Господу и Пресветој Богородици, убијеђен сам да не постоји невоља или несрећа коју не би било могуће превазићи ако ова просвијетљена половина помогне свом сапутнику да све издржи са надом у Христа. Ако имам правилан однос према породичном животу, ако схватам да је брига о мојој породици израз љубави према Богу, могу ли заиста настати такве околности које ће ме натјерати да напустим бојно поље, да бацим мач и штит усред битке, и окренем леђа свом дому, својој дјеци, и оној којој сам једном рекао, „Волим те?“
Није довољно само се вjенчати - важно је имати однос са Мајком Црквом. Ако би наши мужеви долазили свештенику једном недjељно или једном у двије недјеље на медицински преглед, пратили своје мисли и откривали своје тајне гријехе, ниједан тројански коњ не би могао ући у породицу, а супружници би, двадесет или четрдесет година касније, гледали једно на друго ако не заљубљеним очима, онда са радошћу и весељем, захваљујући Богу што их је спојио у овом свијету.
-Стварање породице је животно важно питање, али често се та одлука доноси без икаквог пажљивог разматрања, већ на основу привлачности срца. Како можемо објаснити такву неозбиљност?
-Не можемо у потпуности искључити срце из тајне уједињења. „Сјећам се чудесног тренутка, кад пред мојим очима појавио си се.“
Желио бих да размислим о овом питању. Зашто, заљубивши се, или бар мислећи да се заљубио, човјек, помало груб, постаје њежан, галантан, дарује цвијеће? Његово лице, некад дивље, сада постаје украшено дјетињим осмјехом и многобројним комплиментима за њу. А у исто вријеме, код куће, са мајком, братом и пријатељима, он је и даље помало груб, безобразан; говори кратко, лице му је потпуно нељубазно. Чему такви двоструки аршини? Да ли је могуће да људско срце и воли и буде безобразно у исто време? Шта је предмет његове љубави? Да ли је он воли? Или се задовољава неким биолошким импулсом душе, доживљавајући њу само као одушак за своје нагоне? Волећи је, он је користи и посједује. Реченица: „Не могу живјети без ње!“- заправо је препуштање сопственом егу и не баш узвишеним жељама.
Који је онда то критеријум који нам помаже да разликујемо истинску љубав? Наравно, несебичност! Добра особа није она која се осјећа добро, већ она са којом се ви осјећате добро. А ако сте се истински заљубили и љубав је ушла у ваш живот, то ће сигурно имати благотворно дејство на ваше морално расположење. Заљубивши се у њу, осјећате се као најсрећнија особа и желите да подијелите своју радост са својим млађим братом и мајком. Ако је љубав заиста дата од Бога, онда смо, учећи љубав једно од другог, позвани да преносимо ово стање које нас грије на све ближње и људе који нам нису блиски. Зато је један Енглез једном рекао: „Права љубав почиње прво код куће.“
-Вјероватно је најважнији тренутак на вјенчању када свештеник води пар око аналогиона док хор пјева „Свјати мученици.“ Млади парови обично не обраћају пажњу на ову химну; мисле да их чека само срећа… Зашто пјевамо „Свјати мученици“ на вјенчању?
-Мислим да је то зато што је у наше вријеме очување јединства срца и ума, очување склада, мученички рад који захтева интелигенцију, стрпљење, смирење, сврсисходност и напор свих духовних снага човјека. Много је лакше претворити се у мачку и пса након вјенчања, сукобљавати се као витез Бијеле руже и Господарица бакарне планине, упућујући једно другом увредљиве, ироничне и набојите ријечи. И обрнуто, бити у стању да не подлегнете провокацијама, да ублажите оштрице, да одговорите на оштру ријеч промишљеном тишином док се тајно молите: „Господе, ублажи срце мога мужа; подари му милост.“ Насмијати се када је ваш вољени намрштен и увенуо, уливати му животни оптимизам и енергију-ово је најтежи пут, упоредив са правим подвигом.
-Зашто се бајке увијек завршавају вјенчањем? Зар не може бити бајке о рибару и риби или каприциозној принцези?
-Руске бајке заиста често воде до овог врхунца и онда се нагло завршавају. Некада хероји породичног живота нису имали времена да се заљубе једно у друго, али пошто је у њима већ било засађено све-и смирење и жудња за стварањем нечег божанског - чим би се вјенчали, Божја благодат би се спустила на њих и живот је мирно текао. Традиције које су трајале миленијумима нису предвиђале другачији начин живота. То је био савез који се годинама развијао као зрно горушице које је израсло у високо, моћно дрво, у чијим гранама обитавају птице небеске.
Љубав се потврђује и јача малим дјелима, ријечима или погледима. Царица Александра Фјодоровна, која нам је оставила цијели дневник о породичном животу, каже да љубав треба садити као башту, сјеме по сјеме, стабљику по стабљику, његујући бригу, њежност, такт и ријечи потврђене дјелима.
-Одакле долази незадовољство у браку?
-Одлика данањих људи је да у својим срцима гомилају негативност. Али што је човјек мудрији, што је ближи Богу, то је краћа његова меморија за све врсте увреда. Сваког дана захваљује свом Створитељу за туге и радости, чиме шири обим својих позитивних емоција. Он је миран, радостан и спокојан.
Замислите, људи не живе заједно ни пола године, а већ почињу да примјећују мане оног другог, а случајна примједба постаје смртна увреда. Какво задовољство постоји ако су обоје напети?! Као два пијетла, ударају један другог, претварајући рај породичног живота у први круг пакла.
Морамо научити да будемо добродушни, да видимо добру страну у свему.
У браку, постоји узајамни тјелесни израз љубави, привлачност једно према другом. А незадовољство у браку настаје одмах када људи чине све могуће, сакатећи себе да би избјегли родитељство, постајући тиме потенцијалне убице и водећи борбу против живота који нам је дат.
-Може ли се смирено прихватање обичног живота сматрати подвигом?
-Руски теолог Алексеј Степанович Хомјаков је тако сматрао. Постоји подвиг у борби, у бици, а постоји и подвиг служења у свакодневном животу. Посуду породичне среће никада неће сломити свакодневица ако поетизујемо свој свакодневни живот; ако настојимо да свој дом учинимо Небеским табернакулом, ако га прожмемо атмосфером љубави и топлине, ако великодушно дијелимо срећу о којој сам Бог каже: „Гдје су двоје крунисани у браку у Моје име, ту сам и Ја међу њима“ (уп. Мт. 18:20).
-Шта разликује срећну породицу од несрећне?
-Срећним супружницима је добро заједно. Могу да ћуте заједно; не морају стално да причају, јер тихи анђео који их је заклонио у часу њиховог вјенчања још увијек шири своја крила над њима. Срећна породица је, наравно, породица којој је Бог даровао дјецу. Међутим, супружници могу бити и бездјетни-различите судбине, Божји промисао. Међутим, тамо гдје је дом испуњен дјецом, где је смијех, гдје родитељи добијају откривења од дјеце-јер истина се често пројављује кроз дјечја уста-ту је срећа. Срећна породица је она гдје гори свијећа пред иконом Пресвете Богородице. Мислим да је најсрећнији тренутак за супружнике када се заједно моле ујутру, захваљујући се за прошлу ноћ и тражећи благослов за дан који је започео. Срећна породица је спремна да радосно подијели са својим пријатељима у вјери оно што им је Бог послао.
протојереј Артемије Владимиров
Манастир Светог Алексеја, човјека Божијег
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског превела: Вања Ђуричанин
Извор: orthochristian.com