Отачаство преподобног Дија беше Антиохија Сиријска. Рођен од хришћанских родитеља, он би васпитан у побожности, и од младости ступи на испоснички подвиг, упућен на врлински живот од богонадахнутих људи. Много се борио са невидљивим противником - ђаволом, и са домаћим непријатељем - телом својим, које војеваше на душу. Ђавола он побеђиваше непрестаном молитвом, а тело своје савлађиваше постом и неспавањем, и многим другим трудовима умртвљиваше на све могуће начине уде своје на земљи, потчињавајући тело духу. Јео је врло мало, и то не сваки дан, већ другог или трећег дана, а често пута и читаве недеље проводио је без хране и без сна. Таквим уздржањем умртвивши себе и победивши духовног противника, он узиђе на висину бестрасног живота и постаде чисто обиталиште Светога Духа: у њега се усели благодат Божја, и он постаде човек силан у делу и речи, твораше чудеса, упућиваше многе на пут спасења, и слављаше се због њега Отац небески.
Доста дуго проживе преподобни у Антиохији, и онда му би у виђењу од Бога наређено да иде у Цариград на корист врло многим људима. Испрва он не поверова виђењу, бојећи се да то није нека ђаволова замка, јер је знао да се и ђаво може претворити у анђела светла (2 Кор. 11, 14). Но када му и по други пут би то исто Господње јављење и наређење, па му још и сам тај град, у коме он никада био није, би показан какав је, јер он у виђењу виде цео Цариград, - тада се он покори вољи све уређујућег на корист Бога, остави Антиохију и дође у Цариград. Улазећи у град и угледавши свете Божије цркве, дворце и прекрасне грађевине градске, он се дивљаше у себи: јер све то он беше видео у откривењу показаном му од Бога, и увери се потпуно да је виђење које виде у Антиохији истинито. Ходећи не само по граду него и по предграђима, он нађе ван града једно пусто место на коме се налажаше древно незнабожачко гробље, и многи беси живљаху тамо; тог места се бојаху пролазници због бесовских привиђења и страшила. Међутим, преподобноме се допаде то место, и наоружавши се крстом и молитвом као оружјем и оклопом против бесова, он се настани тамо начинивши себи малу колибицу.
Немогуће је препричати све муке које му беси причињаваху и дању и ноћу. Они непрестано нападаху на њега разним страшним привиђењима, хотећи да га заплаше и отерају са тог места. Али он као храбар војник Небескога Цара, призивајући страшно за бесове име Христово, неустрашиво им се јуначки супроћаше, и побеђиваше их. Желећи пак да сазна, да ли је Господу по вољи да он живи на том месту, он се помоли о томе трипут Једноме у Тројици Богу, и узев свој суви штап поби га у земљу са речима: У име Оца и Сина и Светога Духа! ако овај штап озелени и пусти корен, онда ћу и ја остати овде.Бог који испуњује жеље оних који Га се боје и прима њихове молитве, услиши молитву угодника Свог и испуни молбу његову: Он влагом оживе сухи штап, те се штап прими, пусти корен, израстоше му гране, и он стаде постепено расти, док у току неколико година не израсте у велики храст, који и касније, по престављењу преподобнога стајаше не једну стотину година, него много, све док хришћанско правоверје цветаше.
Преподобни Диј, видећи да се његов суви штап примио, познаде по томе да је Господу по вољи да он живи на том месту. Он се онда још јаче наоружа против бесова, очишћујући то место од њихових поганих привиђења и страшила. Беси који дуго вођаху са њим борбу, али га не могоше савладати и отерати са тог места, сами као побеђени и прогнани побегоше одатле. Тако молитвама својим очистивши од бесова то место свети Диј живљаше на њему анђеоски, славословећи Бога дан и ноћ, а храну добијаше од промисла Божјег. Затим стадоше дознавати људи за њега. Јер околни житељи, видевши старца да се настани на страшном месту, поред кога је било опасно и проћи, испрва се чуђаху, па потом почеше долазити к њему. А када видеше да он у келији ништа нема, стадоше му доносити потребно. Он пак долазнике поучаваше путу спасења, и користи им причињаваше својим богонадахнутим речима, а оним што му доношаху он угошћаваше доносиоце, и ниште, и пролазеће странце. Но нарочито се он прочу када благодаћу Божјом, која живљаше у њему, поче исцељивати болести људске. И стадоше се стицати к њему многи болесници, и он брзо даваше не само телесно него и душевно здравље: јер телесним болестима он као целебни фластер стављаше молитву, а душевне ране превијаше корисним учењем, приводећи у умилење и побуђујући на покајање.У то време владаше благочестиви и христољубиви цар Теодосије Млађи, унук Теодосија Великог.
Чувши за преподобног Дија, он сам дође к њему у посету; и удиви се његовом начину живота и сиротовању, и би тронут благодаћу душекорисног учења које излажаше из уста његових. Поред тога цар се силно удиви и сувоме штапу који се примио и у дрво израстао; и нареди да се тамо о царском трошку подигне црква, и сагради манастир, да би преподобни старешиновао над многима и руководио их ка спасењу. А свјатјејши партијарх наговори преподобног да прими свештенички чин. И тако угодник Божји Диј постаде игуман сабраној око њега братији, и славни учитељ свима који долажаху к њему, и изврсни лекар душа и тела, и веома користан целој престоници. А обитељ његова постаде тихо пристаниште онима који немају где главе склонити. Но обитељ оскудеваше у води, пошто место беше безводно, и воду доношаху издалека.
Стога братија молише преподобнога да допусти да ископају бунар у манастиру, не само ради манастирских потреба него и ради посетилаца. Свети пристаде на њихову молбу. Бунар би дуго копан, и већ дубоко ископан, али се вода не појављиваше, јер место беше брдовито и каменито. Када због тога братија већ беху очајни, и радници намерни да престану са радом пошто се више не надаху води, наиђе преподобни код копаног бунара, узе мотику и нареди да га спусте у бунар. Када га спустише до половине бунара, он нареди да зауставе котарицу у којој га спуштаху, и удари трипут мотиком у земљани зид изговарајући име Пресвете Тројице, и одмах потече обилна вода, те једва извукоше напоље раднике који рађаху на дну бунара, пошто вода силно куљаше и пуњаше бунар. Задивљени овим чудом, сви слављаху Бога.
Један од радника, стојећи горе и видећи где вода тече из земљаног зида, кришом рече другоме да старац неким магијама учини да потече вода, јер како је могуће да се вода не нађе на дну већ изненада потече тако обилно из земљаног зида на средини бунара? - Када он ово говораше, одмах га постиже суд Божји: оклизну се, паде у воду и удави се. Дознавши о томе, жена његова брзо дотрча кукајући на сав глас, и стаде викати на преподобног и ружити га увредљивим речима: "О, боље да никада ниси долазио овамо, стари мађионичару, варалицо, човекоубицо! Ти си погубио мога мужа; ево, и ја ћу се сама убити, да на твојој души буду греси нас обојих!"
И још много увреда изговори она кукајући и вичући. А преподобни, тешећи је кротким гласом говораше: Стрпи се, жено! имај наду, и узећеш одавде свога мужа! - А жена, још разјаренија, повика: О, лажљиви монаше! откуда ћеш ми дати мужа? Еда ли ћеш оживети мртвога? - И полетевши на преподобног, она га шчепа за одело, желећи да му га подере. Братија онда узнегодоваше, дохватише је и избацише из манастира. А светац рече братији: Оставите је, јер нас вређа не она него ђаво који је наговара, а који ће ускоро бити посрамљен благодаћу Божјом која нам помаже.
Рекавши то, он нареди да потраже у води утопљеног човека; пронађоше га и извукоше напоље мртва. Чудесни угодник Божји приступи мртвацу који лежаше на земљи, усрдно се помоли Богу, па узе мртваца за руку и подиже га са земље жива; и дозвавши жену, предаде јој мужа. Жена се препаде угледавши мужа живог, и све обузе страх од овога чуда. Узевши мужа, жена са њим оде кући. Но на путу ка кући, у васкрслог мужа њеног изненада се подсекоше колена и он се мртав сруши на земљу. Угледавши то, жена задрхта од ужаса, јер се бојаше да и њу не казни гнев Божји и она падне мртва. Стога се она врати у манастир плачући и кукајући, и баци се пред ноге преподобноме молећи опроштај. "Оче, рече она, мога мужа кога Бог васкрсе ради молитава твојих, Бог понова умори ради грехова мојих".
Од овога све спопаде још већи страх због чудесних и неиспитаних путева Божјих. Преподобни онда усаветова жену да остало време живота свога проведе у покајању, оплакујући грехе своје, а братију посла с налогом да мужа њеног погребу по обичају.И многа друга чудеса сатвори преподобни садејством свемоћнога Бога. И чудотворац поживе дуго. А кад би у дубокој старости он се разболе на смрт; и сазвавши братију поучи их; и причестивши се Божанским Тајнама он постаде као мртав, непомичан и без дисања. И сви, мислећи да је он умро, стадоше плакати за њим и припремати му погреб. А дође и свјатјејши патријарх цариградски Атик, и патријарх антиохијски Александар који се тада деси у Цариграду; сабра се и много других угледних лица духовног и световног реда, желећи да с чешћу погребу светога. А он, као пробудивши се из сна, устаде са одра и рече: Бог ми дарова још петнаест година у овом животу.
И устаде он здрав, и сви се радоваху његовом повратку од врата смрти, јер свима беше од користи: архијерејима својом духовном и богомудром беседом, царевима својим молитвеним посредовањем за њих пред Богом, искатељима спасења примером свога врлинског живота, грешницима приводећи их покајању, болесницима исцељујући их, странцима збрињавајући их, ништима хранећи их, и свакоме помажући у свакој невољи. Свима беше све преподобни Диј, свакоме помажући и речју и делом, и свакоме будући прави отац.Пошто проведе дарованих му од Бога петнаест година у уобичајеним испосничким подвизима, пружајући духовне користи многима душама и служећи као светлост, он се приближи свом коначном одласку са земље. Једном уђе у цркву у свети олтар да се помоли Богу и виде: њему се јави неки пресветли муж, обучен у свештеничке ризе, и рече му: "Навршише се године твога живота и наступи време твога преласка у живот бесконачни; стога се припреми да се разрешиш од тела и пређеш ка Господу". Преподобни се поклони јавившем му се мужу, и усрдно заблагодари Богу за такво обавештење о смртном часу. Затим сазва братију и обрати им се са последњом поуком, а односно свог погреба остави им завештање: да не допусте никоме да тело његово носе у град, него да га погребу у његовом манастиру. Потом, припремивши себи све што је потребно доброј кончини хришћанској и опростивши се са свима, он угледа пред собом ангела Божја и с радошћу му предаде чесну душу своју.
Тако се преподобни отац наш Диј престави ка Господу. Цар и патријарх хтедоше пренети чесно тело његово у град, ради заштите граду, али их монаси обавестише о његовом завештању: да тело његово не буде нигде на другом месту погребено већ једино у манастирској гробници. Не смејући нарушити старчев завет, они поступише по његовом наређењу и чесно га погребоше у његовој обитељи, славећи дивног у светима Бога, Једног у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, коме и од нас нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.