Преподобни отац наш Павле родио се у Цариграду. Његов отац, цар Михаил Куропалат, звани Ранкава, човек мирољубив и богобојажљив, не подносећи свакодневне трзавице и нереде, одрече се царског достојанства и ступи у манастир који сам беше подигао и назвао Мирелеон; у њему и сконча као монах. Мати Павлова Прокопија, такође веома побожна, беше кћи цара Никифора и сестра Стагвракија. Носећи у утроби својој плод, она једне ноћи виде овакав сан: као да се на житној њиви разрешила бремена и родила јагње, и на то јагње, када оно мало ојача, одједном насрнуше два лава са жељом да га растргну, а оно заузе одбрамбени став. Видећи да је безазлено јагње у опасности, царица полете да га заштити од лавова; приближивши му се, она виде да је то не јагње него мушко дете које у својим рукама држи крст, чијом силом и бише лавови савладани.Одмах затим царица Прокопија се пробуди и роди дете, које на светом крштењу доби име Прокопије. Касније сама царица тумачаше свој сан овако: јагње је означавало кротост и безазленост детета; умртвљење два лава силом крста било је предзнак монаштву, у коме ће Прокопије узети на своје раме крст Христов - оружје против страсти, и њима победити два лава, страховито опака по монашки живот, - наиме: свет, са свом његовом славом и задовољством; и ђавола, са свом његовом силом и војскама; обиље хлебнога жита означавало је, да ће Прокопије учењем и примером анђеоског живота свог нахранити душе гладне божанске утехе и, очистивши многе од кукоља телесних страсти, учинити их достојнима небеске житнице.Прокопијево рођење свечано је прославио цео Цариград. Међутим, тек што дете би одбијено од сисе, његов се отац цар Михаил Куропалат одрече царске круне. Упражњени престо грчке царевине заузе Лав Јерменин. Прокопије доби дивно васпитање и сјајно образовање. Не само необично даровит по природи него и веома вредан и трудољубив, Прокопије достиже такав степен образованости, да су му сви мудраци онога века уступали право на славу и дивљење ондашњег света. Као сведоци његовог високог образовања дошли су до нас његови: Реч на Ваведење Пресвете Богородице, Канон Четрдесеторици мученика и Канон Часноме Крсту. Цар Роман старији у својој царској повељи, датој касније Павлу ради подизања манастира на Светој Гори Атону, назива Павла највећим од свих философа.Високо образован и са сјајним положајем у свету, Прокопије ипак потпуно увиде таштину света и осети у свој сили њеној изреку светог Макарија: "Душа, која се није ослободила световних брига, није истински заволела Бога, нити се како ваља одрекла ђавола". Схвативши то, он се одрече свега и реши да се удаљи у пустињу. Но нарочити повод за то беше то што име Прокопијево бејаше свима у устима: један је хвалио његову љубав и предусретљивост, други смиреност, трећи мудрост, уздржање и целомудрије, четврти милосрђе, презирање светске славе, итд.; једном речју, осим похвала Прокопије ништа друго у свету није чуо о себи. Истина, све је то било оправдано, али у исто време и опасно. Но да та слава од људи не би угушила у Прокопију смиреност и захватила га гордост, он једнога дана навуче на се просјачке рите, изађе из Цариграда као птица из кавеза, и прну из света на Атонску Гору.Тамо он најпре обиђе манастире, врло пажљиво загледајући у начин подвижничког живота тамошњих монаха. И осетивши неисказано спокојство духа у кругу спасавајућих се инока, он ступи у манастир Ксиропотам, основан царицом Пулхеријом, недавно опустошен од морских разбојника. Живописна природа, савршена тишина пустиње и безмолвије усхитише Прокопија. Он најпре начини себи на развалинама манастира малу келију и настани се у њој ради молитвених подвига. У то време тамо, у суседству живљаше благочестиви пустињак Козма. Са њим се Прокопије убрзо зближи и прими од њега анђеоски лик, добивши име Павле. Са примањем пострига Павле својим ранијим постничким и молитвеним трудовима додаде нове: земља му постаде постеља, а камен узглавље. Таквим лишавањима и крсним самоодречењем он стече дар суза и плодове Светога Духа, које апостол Павле набраја: духовну љубав, радост, мир, дуготрпељивост, доброту, милосрђе, веру, кротост и уздржање (Гал. 5, 22-23).Слава о узвишеном животу монаха Павла пронесе се по целој Светој Гори и многе подстаче да га подражавају. Иако се преподобни Павле, пун смиреноумља, старао да се пред другима покаже неучен и прост, ипак није успео у томе, - по речи Еванђеља: не може се сакрити град кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Слава о њему убрзо дође и до прота. Једном, када преподобни Павле беше на Кареји, прот дознаде за њега, позва га к себи и упита, ко је он и одакле је. Павле одговори на то: Ја сам убоги инок, као што сам видиш, свети оче; живим усамљенички у развалинама Ксиропотамског манастира. - Дирнут Павловим смирењем, прот га остави на миру, а монаси га од тога времена стадоше називати Павлом Ксиропотамским. А и сам манастир царице Пулхерије касније назва се, и до данас се назива Ксиропотам, што преведено на српски значи: Суви Поток.Међутим, Господу би угодно да васпостави из рушевина тај манастир где се његов смирени слуга подвизавао и да њему препусти славу и част тога обновљења на следећи начин. Цар Роман чим ступи на престо, он из осећања сродничке љубави према Павлу, одмах га стаде свуда тражити. Цареви посланици нађоше преподобнога у Светој Гори, и једва га умолише, и то преко прота, да иде у Цариград ради виђења са царем и осталим сродницима. Дочек преподобнога у Цариграду био је достојан његове подвижничке славе и царског порекла: цео град дочекао га је као анђела свечано и са необичном радошћу. Иако се смирени монах Павле појавио усред дворске раскоши и блеска као просјак, у подераној мантијици и са крстом, великаши су са дубоким поштовањем припадали к њему и просили од њега благослов. Тако је чудесна сила врлине, при њеној смирености и простоти!Но док је царствени град ликовао и радовао се светом Павлу, сам цар Роман је лежао тешко болестан. Видевши царево страдање, преподобни би дирнут, и само што руке своје положи на цареве руке, болесник оздрави. Ово чудо још више прослави преподобнога. Захвални цар указиваше преподобноме непрекидно благоволење и рођачку наклоност за све време његовог боравка у Цариграду, дајући му пуну слободу да се на двору понаша сходно аскетским правилима и заветима пустињачког живота. А да би се стално назидавао слатким поукама преподобнога, цар му повери васпитање и образовање своје деце у правилима хришћанскога морала. Тако је време пролазило. Цар Роман у сваком погледу беше задовољан Павлом. Али Павле стаде туговати за својом пустињом, утолико више што је свуда примећивао немир и смућеност и није налазио у дворском блеску и дворским свечаностима ни задовољства ни утехе. Напослетку, притиснут огромном тугом и чежњом за пустињом, он се реши да замоли цара да га отпусти на Свету Гору Атонску. Кратко, но дирљиво, он изложи цару своја осећања. "Господару, - говораше он цару, - као риба без воде тако и монах не може живети без услова келијског живота и пустињског безмолвија: он је мртав за Бога и безживотан да тачно испуни своју дужност и обавезе према Богу. Свет није монашка стихија. Стога ми допусти да се удаљим у своју пустињу, где разговор са Богом сачињава врховно благо моје душе".Цару беше жао да се растане са божанственим Павлом, према коме је гајио дубоко поштовање и рођачку љубав, али није хтео да га против његове воље и жеље задржава код себе. Он стога рече преподобном Павлу: Не бих желео, свети оче, да се растајем с тобом док сам жив, јер си ми многу утеху дао и био руководилац на путевима спасења. Али те силом не смем задржавати. Само те једно молим: Узми колико хоћеш блага из мојих ризница и раздај беднима за спомен души мојој. - Господару, одговори на то Павле, мени није потребно твоје благо и ја га не могу раздавати; има и овде много сиротиње, надгледај је сам. Уосталом, ако желиш да оставиш за собом вечну успомену, благослов и молитвену помоћ души својој за гробом, онда обнови у Светој Гори манастир, основан царицом Пулхеријом, а од морских разбојника претворен у рушевине.Цар са задовољством прихвати предлог преподобнога. Он из својих ризница издаде потребне суме новца, и обнову манастира повери стручним људима. Од тога времена Ксиропотам се блиста величанственом лепотом, достојном царског ктиторства. Када обнова манастира би довршена, цар Роман одреди да освећење храма у новој обитељи изврши његов син Теофил, који је тада као патријарх држао престо Цариградске цркве.Но то није све: у знак свог изузетног благоволења и пажње према светом Павлу, цар Роман, пред полазак преподобнога из Цариграда, уведе преподобног у своју ризницу и предложи му као попутнину неоцењиви божанствени дар: велики део животворног дрвета Часног Крста Господњег. У својој повељи, издатој светом Павлу поводом тога, цар каже ово: "Са неким мојим великашима ја уђох у моју царску ризницу, и међу деловима дрвета Животворног Крста нађох онај значајнији од других нарочито тиме што се на њему и до сада види сведок страдања Господњег - рупа, где је било приковано божанствено тело Господа мог на очишћење грехова наших, и где је текла пресвета крв Његова. То свето сакровиште, то страшно знамење Небескога Цара, које се има јавити пред долазак Сина Човечијег ради суда над живима и мртвима, то божанско оруђе нашега спасења ја с љубављу подарих преподобноме Павлу ксиропотамском, да буде неотуђива својина манастира који се обнавља о мом царском трошку, неотуђива својина све до другог доласка Господњег. Захтевам да овај дар буде испраћен са црквеним и војним почастима, и да буде положен у светом олтару на освећење и утврђење наше царске обитељи".Добивши Часно Дрво, блажени Павле благополучно стиже у Свету Гору, и по обновљењу манастира и освећењу саборнога храма, положи Часно Дрво, сходно царевој наредби, у олтару на светом престолу. А пошто се слава светога Павла пронесе свуда, нарочито по Светој Гори, то се убрзо сабра око њега мноштво монаха, да под његовим мудрим и опитним руководством проходе крсни пут живота достојно њиховог монашког назначења. Но избегавајући вреву и многољудност, преподобни Павле се уклони од свих: поверивши управу манастира једноме од благочестиве братије, он се удаљи ка подножју Атона, где се предаде савршеном безмолвију и строгом усамљеништву.Међутим многи, искрено одани преподобном Павлу и жељни да их он лично води стазом живота, и тамо га пронађоше, и настанише се поред њега. Стога и ова пустиња светога Павла за кратко време доби изглед монашке обитељи, јер број сабраних ученика беше до шездесет. Таква заједница захтевала је правила и услове за пустињачки живот. Поред тога, ово место је било отворено према мору, те стога у опасности од пљачкашких и разбојничких напада сарацена.Са тих разлога преподобни Павле се понова обрати цариградском двору, молећи за помоћ ради оснивања друге обитељи. И ту му би изађено у сусрет. Ова обитељ би посвећена светом великомученику Георгију Победоносцу, и по имену свога оснивача носи до данас назив Светопавловска. Њен први настојатељ би сам преподобни Павле, али не задуго: јер ускоро по основању обитељи наступи дан и час блажене кончине његове, која му благовремено би откривена од Бога. На два дана пред кончину своју он сазва братство Ксиропотамске и нове обитељи своје. И када братија окружише његов болеснички одар, преподобни Павле отвори своја старачка уста и праштајући се рече:"Децо, још два дана, и мене неће бити међу вама. Ви знате, и видели сте, како сам живео у овом светом месту, и како сам од младости своје држао заповести мојих отаца. И вас молим, возљубљени, да их и ви чврсто држите! У младости мојој, када је пламтела иконоборска јерес, ја сам тако ратовао против ње, штитећи Православље, да сам из љубави према Христу био готов пролити крв своју до последње капи. За изобличавање и уништавање те богомрске јереси и писмено и усмено, добио сам много батина. Говорим о томе не из хвалисавости, него ради тога, да бисте и ви храбро подносили свако искушење и невољу, очекујући за то рајске венце од Бога".Горке сузе и плач братије заглушише предсмртне речи божанственог Павла. - Оче, говораху му братија, не остављај нас сироте и не лишавај твојих духовних поука. Видећи дивне подвиге твоје, ми смо држали да ти никада не треба да умреш; Међутим, ти одлазиш од нас, утеха наша, отац наш и наставник!Тронут сузама и плачем братије, заплака и сам самртник, и кроз сузе продужи: "Браћо, престаните плакати! не смућујте плачем својим срце моје. Ево стиже час, који је душа моја увек желела и од кога се тело моје увек страшило".При овим речима он устаде, навуче на се мандију, и пошто се дуго помоли Богу причести се Пречистим Тајнама. Одједанпут на лицу његовом заигра божансгвсна светлост, и сва братија, поражена таком славом његова лица, поклонише се ничице. Одмах затим он седе, и изговоривши своју свагдашњу молитву: "Упованије моје Отец, прибјежиште моје Син, покров мој Дух Свјатиј; Тројице Свјатаја, слава Тебје!" - обрати се братији и рече: "Сврх свега, чеда моја и браћо, љубите један другог, молите се, смиравајте се, и имајте божанствену послушност; монах, туђ ових особина и својстава анђелскога лика, није достојан називати се монахом; он није бољи од мирјанина". - На питање једнога брата, како стећи сузе умилења, светац одговори: "Имај свагда у уму свом Страшни суд и грехе своје, па ће ти тада нехотице потећи сузе". - Најзад се преподобни опружи на самртном одру, прекрсти на грудима руке, подиже молитвено очи к небу, уздахну, и душа му тихо и мирно отиде ка Господу, на дан 28 јула 820 године.Сагласно вољи и завештању преподобнога братија не сахранише његове посмртне остатке у Светој Гори, намерни да му последњу почаст одаду на полуострву Лонгос, које лежи преко пута Свете Горе. Али Бог устроји другачије. Када они увече кренуше лађом од Свете Горе и ноћу прођоше поред полуострва Лонгос, изјутра се они преко сваког очекивања обретоше пред Цариградом. Вест о приспећу атонских монаха са посмртним остацима преподобног Павла брзо се пронесе по Цариграду, и најзад допре и у царски дворац. Обрадован таким неочекиваним догађајем, цар и његов двор, праћени патријархом и целокупним клиром, изиђоше у сусрет преподобном Павлу. Народа се слеже необично много. При сјају безбројних свећа, мошти преподобнога бише чесно положене у великој цркви, у славу Бога, дивнога у светима Својим; Њему нека је и од нас част, слава и благодарност кроза све векове. Амин.