Свети Мирон родио се и васпитао у граду Авракији на острву Криту. Најпре он беше ожењен; бављаше се земљорадњом, при чему од зноја лица свог јеђаше хлеб свој не само он сам него и сиротињи раздаваше од плодова земаљских, и благословени беху Богом трудови његови: јер уколико више раздаваше од свога берићета утолико му га Бог више даваше. Самилост и милосрдност светог Мирона према сиротињи беше надчовечанска (НАБ¬ЅёБЙАїЅ). Једном затече он на свом гумну лопове где краду жито, и већ беху толико напунили вреће, да их не могаху подићи са земље; а он, уместо да им подвикне и припрети казном, поможе им својим рукама да подигну вреће на лећа, па им још и строго запрети да никоме не причају о томе. Због таквог врлинског живота свог свети Мирон би произведен за презвитера цркве Божије. Као презвитер он ревносно поучаваше паству своју светом животу хришћанском, а у време гоњења од стране незнабожног цара Декија сокољаше их на мученичке подвиге. А када погибе Декије и гоњење престаде, свети Мирон би узведен на епископски престо и постаде епископ Критски. Као епископ он установи празновање светих мученика, пострадалих за Христа у време гоњења, а чињаше и многа чудеса и друга дивна дела. Тако, између осталога, свети епископ заустави ток реке, зване Тритон: на заповест његову река стаде, и он пређе, и не потече река својим током док се светитељ не врати и не пређе је поново; дошавши своме дому, он посла неке људе са својим жезлом, наређујући реци да опет потече својим коритом. Када послани људи стигоше до реке, они светитељевим жезлом узмутише воду и саопштише јој светитељево наређење, и река одмах хучно потече својим ранијим коритом. - И многа друга таква, и већа чудеса, чињаше блажени Мирон, проводећи време живота свог богоугодно и свето, па се престави ка Господу у старости од сто година.