По мом мишљењу две најважније речи су почетни стихови молитве Господње: „Оче наш“. А о њима посебно желим да говорим у једном од најтежих и најтежих периода у нашој историји и црквеној историји посебно.
Оче наш... Зашто су ове речи драгоцене? Јер их је рекао сам Господ наш Исус Христос. Не пророк, не апостол, већ сам Бог. Подсетимо се светог Јеванђеља: „Догодило се да када се молио на једном месту и застао, један од његових ученика Му рече: Господе! Научи нас да се молимо, као што је Јован учио своје ученике.
И Господ им одговори: кад се молите, реците: Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје; Да дође царство Твоје; да буде воља Твоја и на земљи као на небу; Хљеб наш насушни дај нам данас; И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је Твоје царство и сила и слава у вијекове. Амин. (Мт 6,9-13)
Имајте на уму да је ученик директно питао Христа како да се правилно моли? А Спаситељ му је директно одговорио и дао му текст молитве из уста Божијих. Требало би да будемо испуњени светим страхопоштовањем! Какво је велико благо ова молитва! Небески дар! Небески хлеб! Пут ка спасењу! Срце радосно и побожно дрхти од овог океана милости Господње.
И тако је почела наша најдубља и најискренија комуникација са Богом.
Да тако кажем, потпуна, коренита и вечна промена у духовном животу. Долази доба Новог завета. У паганском свету богови су доживљавани као недостижна бића, као громовници. Требало их се плашити. Пред њима је требало ропски поклонити се. Људи су покушавали да их смире и приносили им људске жртве.
И ево дође Онај Који рече да је Бог ваш Небески Отац. И Он вас воли као своју децу. И брине се о вама јер сте Његова деца. И још једном ову мисао Спаситељ понови светој равноапостолној Марији Магдалени, а преко ње, у стилу светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, целом човечанству: „...него иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему.“ (Јован 20,17).
Недавно сам био у једној цркви. Ушао сам да се помолим између служби. Палио сам свеће, љубио иконе, мошти. Када сам се већ окренуо да изађем, на зиду наспрам олтара сам угледао икону од које ми је срце радосно заиграло. Иконописац је насликао десну Божију руку, пуну младенаца. И та младенци - то смо ми."
Не буди тужан и немој се обесхрабрити. Бог нас све носи у свом наручју ка једном једином циљу: ка спасењу, у Царство Небеско.
Наш Отац нас никада неће оставити. Главно је да Га ми не напустимо и да останемо у крилу канонске УПЦ Московске Патријаршије, која је Рука Божија.
Не буди тужан! Наш Отац нас све носи у Свом наручју кроз овај тежак живот.
протојереј Андреј Чиженко
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Светлана Розанова
Извор: pravlife.org