У години 1238. хан Татарски цар Бати удари са огромном војском на Руску земљу, победи руске кнезове и завлада Руском земљом. Много градова би тада разорено, и земља Руска мачем и огњем опустошена. У то време живљаше благочестиви Михаил, кнез Черњиговски. Он се измлада одликовао врлинским животом; заволевши Христа, он Му служаше свим срцем; из њега зрачаше незлобивост душе; он беше кротак, смирен, пун љубави према свима, и веома милостив према сиромасима; свагда угађајући Богу молитвом и постом, и сваковрсним добрим делима украшавајући своју душу, он је начини прекрасним обиталиштем Бога, Творца свога Овај благочестиви кнез имађаше свог омиљеног бољарина Теодора, који му по свима врлинама беше сличан. Заједно с њим кнез Михаил и пострада од нечестивог Батиа, положивши душу своју за Христа.

Руски кнезови су плаћали данак цару Батиу, и одлазили му на поклоњење. У цара Батиа бејаше овакав обичај: кад је који од руских кнезова долазио да му се поклони, жреци и врачи татарски су проводили кнеза кроз огањ, и од дарова које би доносио цару бацили су у огањ као жртву идолима; проводећи кроз огањ, они су дотичног приморавали да се поклони сунцу и идолима па га после тога пуштали код цара. Многи од руских кнезова, из страха пред царем и да би остали на кнежевској власти, испуњаваху све то: прохођаху кроз огањ и поклањаху се идолима, и зато добијаху од цара оно што тражаху.

Чувши да су се многи руски кнезови, прелашћени славом овога света, поклонили идолима, благочестиви кнез Михаил силно туговаше због тога, и запаливши се ревношћу за Господа Бо га свог, он реши да отиде к неправедном и злом цару и да неустрашиво исповеди пред њим Христа и пролије крв своју за Господа. Ову своју одлуку кнез Михаил каза свом верном саветнику, Теодору бољарину. А он, благоразуман и тврд у вери, похвали овакву одлуку свога господара, и обећа да га неће напустити до саме смрти и да ће заједно с њим положити душу своју за Христа.

Кнез Михаил и Теодор бољарин спремише се за пут, и опростивши се са својима кренуше на пут са молитвом Богу и жудећи за венцем мученичким. Када стигоше до места у коме борављаше безбожни цар Бати, о томе одмах би обавештен цар. Он дозва своје враче и жреце, и нареди им да черњиговског кнеза по обичају проведу кроз огањ и приморају да се поклони идолима, па да га после тога изведу пред њега. Дошавши кнезу. врачи и жреци му рекоше: "Зове те велики цар", и поведоше га. За њим, као за својим господаром, пође и бољарин његов Теодор. Убрзо они стигоше до места где беше размештен огањ, а по средини беше пут, којим су већ многи пролазили; тим путем жреци хтедоше да проведу и кнеза Михаила. Тада кнез рече: Не доликује хришћанима да пролазе кроз тај огањ, који незнабошци сматрају за бога, а ја сам хришћанин; стога нећу поћи кроз огањ, нити ћу се поклонити твари, јер се ја поклањам Творцу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Једноме Богу у Тројици, Саздатељу неба и земље.

Чувши ове кнежеве речи, врачи и жреци се напунише стида и гњева, па га оставише и одјурише да известе цара. Цар онда посла кнезу Михаилу једног од својих првих доглавника, по имену Елдега, са оваквом поруком: Велики цар овако говори теби: зашто се не покораваш мојој наредби и не поклањаш боговима мојим? Ево пред тобом је сада живот и смрт: бирај једно или друго. Ако извршиш моје наређење, те прођеш кроз огањ и поклониш се боговима мојим, ти ћеш не само остати жив, него ћеш и велику милост добити од мене и бићеш потпуни господар у својој кнежевини.

Саслушавши од Елдеге цареву поруку, свети кнез Михаил се ни најмање не уплаши, већ неустрашиво одговори: Реци цару: овако говори теби кнез Михаил, слуга Христов: теби је, царе, уручено од Бога царство и слава овога света, и десница Вишњега нас је због грехова наших покорила твојој власти; зато смо ми дужни клањати се теби као цару и указивати поштовање које доликује твоме царском достојанству; али, да се Христа одречемо и твојим боговима поклонимо, - то неће бити! јер они нису богови, већ творевина. А наша пророчка Писма овако говоре: богови, који нису створили небо и земљу, нека пропадну! (Јерем. 10, 11). Шта може бити безумније, него оставити Творца па се клањати творевини? - На то му Елдега рече: Ако ти, Михаило, останеш упоран и не испуниш цареву вољу, одмах ћеш бити погубљен. - Светитељ одговори: Ја се не бојим те смрти, помоћу које ћу се удостојити вечнога боравка с Богом. И нашто много говорити? Хришћанин сам, исповедам Творца неба и земље, тврдо у Њега верујем, и с радошћу ћу умрети за Њега.

Увидевши да ни ласкама ни претњама не може приволети кнеза Михаила на извршење цареве воље, Елдега отиде к цару и исприча му све што чу од Михаила. Саслушавши Елдегу цар побесне од љутине и нареди присутнима да одмах убију кнеза Михаила. Слуге мучитељеве полетеше као пси у лов или као вуци на овцу. У то време свети мученик Христов беше заједно са Теодором; не плашећи се смрти они певаху псалме и мољаху се Богу усрдно. А када угледаше убице који трчаху на њих, они стадоше певати: Мученици Твоји, Господе, многе муке претрпеше, и љубављу Твојом душе сјединише свети. - Када убице стигоше до места где стајаше кнез Михаил, они га као звери зграбише за руке и за ноге, простреше га по земљи, и немилосрдно га бише дуго по целом телу, тако да се земља зали крвљу. А Михаил трпећи то, ништа не говораше сем ово: "хришћанин сам!"

Међу слугама царевим беше неки Доман, који је раније био хришћанин па се одрекао Христа и примио нечестиву веру тагарску. Овај одступник, видећи како свети кнез јуначки трпи муке, разјари се, истрже нож свој, дохвати кнеза за главу, одсече је и баци, а глава и даље исповеднички говораше: "хришћанин сам!"

После тога нечестиви мучитељи приђоше благочестивом Теодору и говораху му: Испуни царево наређење и поклони се боговима нашим, па ћеш не само остати жив, него ћеш и велике почасти доживети од цара и наследићеш кнежевство свога господара. - Но свети Теодор одговори: Кнежевство мога господара ја нећу, нити ми требају почасти од вашег цара; желим само да идем ка Христу Богу истим путем којим оде господар мој, свети мученик кнез Михаил, јер и ја, као он, верујем у Јединога Христа, Творца неба и земље, и хоћу да пострадам и умрем за Њега.

Видећи Теодорову несавитљивост, убице га шчепаше и мучише немилосрдно, као и светог Михаила. Напослетку му одсекоше чесну главу, рекавши: Ко није хтео да се поклони пресветлом сунцу, тај је недостојан и да гледа на сунце.

Тако, пострадавши чесно 20. септембра 1246. године, свети мученици Михаил и Теодор предадоше душе своје у руке Господу. Света тела њихова бише бачена псима да их поједу, али она много дана лежаху читава и никим недирнута. Благодат Христова чуваше их неповређена. Поред тога над телима мученика појављиваше се огњени стуб који је силно блистао, и сваке ноћи виђаху се свеће где горе. Видећи све то, хришћани који се у то време десише тамо, узеше тајно чесна тела светих мученика и с чешћу их погребоше.

Ускоро затим зли цар зло сконча у рату са Мађарима и доби удео у паклу, а свети мученици наследише Царство небеско и вечно славе Оца и Сина и Светога Духа. Амин.