У ГРАДУ Гази живљаше богат човек по имену Теофан. Врло милостив и гостољубив, он примаше и збрињаваше путнике и намернике, и чињаше друга добра дела. У току извесног времена раздавши све своје имање сиромашнима и убогима, он и сам осиромаши. Но он не зажали што је убог, већ стално уздисаше због грехова својих. Након неког времена он се тешко разболе од водене болести; отекоше му и руке и ноге, и стадоше се распадати, због чега течаше силан гној Но све то он смирено трпљаше, благодарећи и славећи Бога. А кад му се приближи смртни час, настаде така страховита олуја напољу, да је било немогуће изнети тело његово из куће ради сахране. И жена његова горко плачући упита га: Авај мени, господару мој, шта ћу радити? Како ћу изнети тело твоје ради сахране? А он јој одговори: Не плачи, жено: до овога часа је трајало искушење али ево долази помиловање од благога Бога. Јер у часу смрти моје престаће, по вољи Божјој, олуја.

Тако и би: у тренутку када он душу своју предаде у руке Божје, настаде велика тишина на земљи и у ваздуху. И дођоше суседи његови, и када стадоше купати тело његово видеше да на њему не беше ниједне ране ни ожиљка. И изнеше га и побожно сахранише. А после четири дана он се јави у сну једноме човеку и наложи му да уклони надгробни камен са његове могиле. Када то би учињено, јак миомир рашири се из тела његова, и уместо гноја потече миро, које исцељиваше болеснике који долажаху и које доношаху к чесним моштима светог Теофана.