Једном, у кући где је био позван, Христос је видео "како звани бијаху изабрали прва места". Примјетивши такав, у свакодневном животу уобичајен детаљ, Господ, за Којег ништа у моралном свету није било другостепено, рекао је речи које су остале да звуче над светом: "Када те неко позове на свадбу, не сједај на прво мјесто, да ти се не деси да неко од званица буде штованији од тебе и, након што и тебе и њега позову, не кажу: "уступи му мјесто"; тада ћеш са стидом морати да заузмеш посљедње мјесто. Него, кад позван будеш, када доћеш, сједни на посљедње мјесто, да би онај који те је позвао, рекао: "Друже! Сједни повише"; тада ће ти бити част пред оним који са тобом сједе. Јер сваки који себе уздиже, биће унижен; а који себе унижава, узвисиће се" (Лк. 14:8-11).
Људско самољубље се најчешће испољава управо у свакодневном животу, у гостима, у хотелу, у ресторану. Као и у древним временима, савремени гост такође хоће да седне на место које се боље цени. Такво "месташење" је било јако заступљено код бојара Старе Московске Русије (ни по чему у томе не испољавајући православни дух!), који су гледали да један другог "надседе" за царским столом; али, наравно, осим за трпезама најсиромашнијих људи, у свим земљама света се одвија, мада и неприметно - такмичење у частољубљу. Скромност је тежак облик добра! Човек који болесно размишља како да ни у чему не постави себе ниже од другог, и како да себе постави изнад другог, није способан за стваралачки рад. Тим пре - за виши, духовни. То се више од свега може односити на нас, пастире. Таштина је признак - не само моралног, него и умног застоја.
Мудрим и спокојним речима, Христос је открио нама, људима, ту истину. Али прије него што је оштро обличио човечанство, он је показао Своје Божанствено Милосрђе, исцеливши болесног. То је било у кући "једног од начелника фарисејских" и десило се у суботу, празничног дана, када се забрањивао сваки рад. Као и у наше доба, многи ни тада нису схватали у чему је дух стварног религиозног празника; они нису схватали да се он не састоји у мртвом слову вањског "извршавања прописаног", него да је истинити религиозни празник, заправо, дан послушања Богу, у духу, у истини и у испољавању истинског милосрђа.
И ево, не схвативши религиозни смисао празника, људи су нашли да је исцељењем болесног на празник Христос нарушио заповед о покоју седмог дана. Такво је сљепило људи. Али Господ је и дошао да спаси управо слепе... Тог дана, кад је Христос био код фарисеја у гостима, "стаде пред Њега један човек, који је патио од водене болести... Исус запита законике и фарисеје: је ли дозвољено лјечити у суботу? Они ћуташе. И, дотакавши га, исцијели га и отпусти. При том рече: ако некоме од вас магарац или во упадне у бунар, нећете ли га истог тог трена извадити, чак и ако је субота?" (Лк. 14-26).
Дело човека је да чини добро и да помаже људима-браћи увек, а нарочито - на религиозне празнике. Сваки је дан - дан Божији, и јесте добро Божије, и саздан је за добра. И празник вере - то је милосрђе Божије и човечије.
И, учећи тој истини, Спаситељ је указао да испољавању милосрђа више од свега смета човечије самољубље, те је због тога, желећи исцељења свим људима, Он рекао: "Сваки који себе уздиже, биће унижен; а који себе унижава, узвисиће се".
Многи у свету не знају духовне законе. Али ти закони постоје и самим својим постојањем оповргавају неверје у духовни свет. Жалостан, одбојан утисак на све - чак и нерелигиозне људе - оставља човек који сам себе хвали. И што човек више сам себе хвали и уздиже, тим више он изгледа жалосније у очима људи који га слушају. Такво је дејство духовног закона. А што је човек скромнији, то је он пријатнији за све око себе. Скромне људе сви воле; ташти свих одбијају од себе. Ми јасно видимо да дејствује - чак и код неверника - апсолутни закон. Неверници су такође потчињени том закону. А ако они и не цене скромност у себи, они је увек цене код других људи.
Нећемо погрешити ако скромност признамо за једну од најутешнијих црта човечије личности. Скромност је, безусловно, равна милосрђу, пошто је само због своје скромности човек већ милосрдан према другим људима: не дојађује им својим џангризањем, не мучи их својим посезањем на којекакав свој значај и величину. Вољно и невољно, скроман човек увек одаје част, као прво, Богу, а потом и људима, који од Бога имају - сваки своје - посебне дарове.
Скроман човек никада у животу не губи; његови таленти и врлине се не смањују његовом скромношћу, него, напротив, још више расту. И скромност уопште не значи слабост, као што то мисле неки, гајећи резерве према скромности; не, она, и само она, јесте сила и племенитост духа. И у животу друштава и народа "гордост иде непосредно прије погибије". Ниво културе је директно пропорционалан скромности, друштвене и међународне. И зато је Слово, Које је саздало светове, примило на себе живот скромног Човека и прошло страдалничким путем живота, показујући дух скромности, као пут свјетлости који води у бесконачну славу Небеског Царства. Смирење Христа Исуса постало је печат истине у човеку.
Архиепископ Јован - Шаховској