НЕЗНАБОЖНИ цареви римски Декије и Валеријан, сазвавши своје кнезове и велможе, начинише веће о распрострањењу поштовања поганих богова својих и о истребљењу и уништењу свете хришћанске вере. Сви они једногласно донеше и из римског Капитола објавише следећу одлуку и наредбу: "Римски цареви, непобедиви победници, високопоштовани, велики, верни, Декије и Валеријан са велможама: пошто познасмо доброчинства и дарове богова наших, и науживасмо се победа које нам они дају над непријатељима; и пошто ми, поред тога, добијамо изобилно од њих и сваку врсту плодова преко благорастворења ваздуха, и знамо их као наше добротворе и устројитеље свеопштег благостања, то ми, после већања са велможама, једнодушно наређујемо да људи свакога звања, слободњаци и робови, војници и невојници, приносе боговима жртве припадајући к њима и усрдно им се молећи. Ако се пак ко дрзне не послушати наше божанско наређење, издато од нас на свеопштем већању, таквога ми наређујемо свезати, у тамницу бацити, затим разним мукама предати. А ако се покаје и покори наређењу, онда ће бити удостојен од нас не мале части; буде ли се пак успротивио, онда га после многих мучења посећи мачем, или бацити у море, или дати птицама и псима на поједење. Но нарочито треба тако кажњавати хришћане, ако се нађу неки њихове вере; они пак који се буду покоравали нашем наређењу, добиће велике почасти и дарове. Желимо вам здравље и срећу!"
Када ова царска наредба би издата, узруја се сав Рим, јер то безбожно наређење објављиваше се по целоме граду и разашиљаше се по околним градовима и земљама. У то време устадоше варвари на римско царство; а цареви припремаху своје војнике, и наредише да се војнички пукови из свих градова слегну у Рим. Тада дође у Рим и онај пук у коме војниковаше Меркурије; тај се пук звао Мартензес, из прве Јерменије, под старешинством трибуна Сатурнина. По одласку цара Декија у рат, Валеријан остаде у Риму.
Када у том рату између Римљана и варвара настаде велика и дуготрајна битка, Меркурију се јави Ангео Господњи у обличју високог човека, обучен у беле хаљине, са мачем у руци. Он рече Меркурију: He бој се, Меркурије, и не плаши се, јер сам послан у помоћ теби, да те начиним победником. Прими дакле овај мач и јурни на варваре; и када их победиш, не заборави Господа Бога твог. - Налазећи се као у неком заносу, Меркурије сматраше да је к њему дошао неки од римских кнезова; па узевши понуђени му мач, он веома храбро јурну на непријатеље и показа чуда од јунаштва секући оним мачем непријатеље као траву. Пробијајући се кроз варварске пукове он стиже до самог варварског цара, и уби га мачем, и уједно с њим порази огромно мноштво храбрих војника, те му се мач прилепи за руку од крви. И тако варвари бише побеђени од Римљана и натерани у бекство.
Тада Декије, сазнавши за велику храброст Меркуријеву, призва га к себи, обдари га великим даровима и постави га за војводу, старешину над целокупном војском. Сматрајући да су непријатељи били побеђени помоћу богова, Декије се веома радоваше, и раздавши војницима много злата он их отпусти кућама; а сам, идући са Меркуријем ка Риму, приређиваше по градовима велике гозбе. Но једне ноћи, кад војвода Меркурије спаваше, дође к њему Ангео на исти начин као и први пут, и куцнувши га у ребра пробуди га. Подигавши се и угледавши Ангела, Меркурије се уплаши, и просто занеме од страха. А Ангео му рече: Меркурије, не сећаш ли се шта ти рекох у рату? Пази, не заборављај Господа Бога твог, јер ти ваља пострадати за Њега и добити венац победе у преславном царству Његовом са свима светима.
Рекавши то, Ангео постаде невидљив. А он дошавши к себи, поче благодарити Бога, и сети се хришћанске вере, о којој је слушао од деде и од оца свог. Отац његов, по имену Гордијан, који је војниковао у истом пуку у коме и сам он, често је говорио: Блажен који војникује Цару Небеском, јер ће добити од Њега награду у Небесном Царству. Јер тај Цар створи речју све и сва, и Он ће судити живима и мртвима, и даће свакоме по делима његовим. - Опомињући се тих речи оца свога и размишљајући умом о јављењу Ангела, Меркурију се разли по срцу умилење, и он поче плакати и ридати, говорећи: Авај мени грешноме! ја, грана зеленога дрвета, усахнуо сам немајући сада корен познања Бога.
Док он тако говораше и ридаше, дођоше царске слуге да зову Меркурија к цару на неко саветовање. Меркурије одби, правећи се болестан. Цар одложи саветовање за сутрашњи дан, јер није хтео да се без Меркурија саветује ни о чему, толико он њега љубљаше и цењаше. Сутрадан пак цар с чешћу позва код себе Меркурија, и посаветова се с њим о стварима корисним по римско царство. По завршеном саветовању цар рече Меркурију: Хајдемо заједно у храм Артемиде да јој принесемо жртве. - Међутим, Меркурије се тајно уклони од цара и оде у свој стан. Неки пак од велможа оптужи га пред царем, говорећи: Велики царе, непобедиви победниче, изабрани од богова да владаш царством, благоизволи саслушати ме кротко. Онај који је добио одликовања из ваше царске деснице, кога је ваша власт прославила и подигла, тај баш не дође у храм велике богиње да јој принесе жртву за вашу државу. - Цар упита: А ко то неће да у једномислености с нама приноси жртве уваженој Артемиди? - Саветник Катул одговори: Меркурије, кога узвелича ваша царска милост, он одбија да се поклони боговима нашим. - Цар на то рече: He клеветате ли ви њега из неке зависти? Нећу вам веровати док сам не испитам њега и не проверим је ли то тачно. И ако се покаже да није онако као што ви кажете, онда ћете бити страховито кажњени за клевету; покаже ли се пак да је истина то што говорите, онда ћете достојно бити награђени за верност боговима и нашем царству.
Рекавши то, цар одмах посла по Меркурија да га чесно позову. Када Меркурије дође, Декије му рече: Нисам ли те ја одликовао поставивши те за војводу, за старешину Над свима мојим кнезовима зато што си помоћу богова победио непријатеље? А ти, зашто се показујеш неблагодаран за толика доброчинства моја теби, и презиреш власт и наређење моје не одајући доличну част боговима нашим, као што ми то чусмо од неких наших верних људи? - А сјајни војник Христов, свукавши, по речи апостола, старога човека са делима његовим и обукавши се кроз крштење у новога, сазданог по Богу, неустрашиво одговори: Одликовања твоја нека буду с тобом, јер ја победих непријатеље не помоћу немоћних богова ваших, него силом Христа Бога мог. Уосталом, узми од мене оно што си ми дао, јер наг изађох из утробе матере моје, наг ћу и отићи.
Рекавши то, он скиде војнички појас и војводску одећу, и баци пред ноге цару, громогласно кличући: Хришћанин сам, чујте, сви! хришћанин сам! - To запрепасти Декија, и он ћутке посматраше светитеља, и дивљаше се његовој неустрашивој речи и делу; дивљаше се још и красоти тела његова, јер светитељ беше висока раста, румен у лицу, и из самих очију његових зрачило је јунаштво. Затим цар нареди да светитеља посаде у тамницу, говорећи: Овај човек није схватио своју част и достојанство, но када искуси бешчешће и срамоту, држим да ће се обратити к благочастивој мисли.
Одведен у тамницу, светитељ слављаше и благодараше Бога. Ноћу пак њему се јави Ангео Господњи, говорећи: Буди неустрашив, Меркурије, и не бој се! Веруј у Господа кога си исповедао, и Он ће те избавити од сваке невоље. - Овим јављањем Ангела Меркурије би веома укрепљен.
Сутрадан цар Декије седе на судишту; и када Меркурија изведе преда се рече му: Због безумља свог ти си доживео такву част, да стојиш на суду као осуђеник. - Светитељ одговори: Заиста мени доликује оваква част Господа мога ради. Ти си узео оно што брзо пропада, a ja ћу примити оно што вечно остаје. - Цар рече: Кажи ми порекло своје и отачаство. - Светитељ одговори: Порекло своје и отачаство казаћу ти. Отац ми се звао Гордијан, пореклом Скит, и војниковао је у пуку Мартенса; а отачаство моје, ка коме ја свим срцем хитам, јесте Небески Јерусалим, град Цара Небеснога (ср. Јевр. 12, 22). - Цар на то рече: Зашто се ти не покораваш вољи нашој и не извршујеш наређења која смо издали за све људе? Зашто се не поклониш боговима, да би ти био враћен чин твој? или желиш да умреш у мукама? Одговарај брзо, јер си ради тога позван. - Свети Меркурије одговори: Ја дођох ради тога овамо, да победим тебе и твога оца ђавола, виновника свакога зла, па ћу добити венац победе од Подвигоположника Исуса Христа, Господа мога. Стога, не оклевајући, ради са мном што си намислио, јер ја имам оклоп и штит, помоћу којих ћу одолети свима мукама које ти будеш измислио против мене.
Тада цар, напунивши се гњева, рече: Пошто кажеш да имаш оклоп и штит вере, то наређујем да те обесе нага растегнувши те између четири стуба. - Када то би учињено, мучитељ упита мученика: Где је сада оружје за борбу твоју? - Свети Меркурије, погледавши у небо, рече: Господе Исусе Христе, помози мени, слузи Твоме! - Цар нареди да, доневши оштре мачеве и ножеве, секу на кајише мучениково тело, а да на земљи испод њега наложе огањ, те да он, одозго сечен ножевима и мачевима а одоздо жежен огњем, љуто пати. Када то стадоше приводити у дело, из тела мученикова крв течаше потоцима, тако да се чак огањ угаси од крви, а светитељ све јуначки трпљаше. Онда Декије нареди да га одвежу, да не би брзо умро, па да га у тамници чврсто затворе. Слуге тада, узевши га однесоше га, пошто on једва жив не могаше ићи сам, и бацише га у тамницу држећи да ће одмах умрети. И светитељ лежаше као мртав, једва помало дишући од љутих рана. А када се спусти ноћ, Ангео Господњи дође к њему и рече му: Мир теби, сјајни страдалче! - и исцели га од рана. Светитељ, осетивши у себи силу, устаде здрав, и благодараше Бога што га посети преко Свог Ангела.
Сутрадан цар поново нареди да изведу преда њ Меркурија. Војници одоше по њега и нађоше га здрава, па узевши га доведоше к цару. Угледавши га здрава и где сам, без ичије помоћи ходи, цар рече: Онај кога јуче однесоше од нас мртва, сада ходи сам, као да никакве ране није имао на себи. - А они, прегледавши мучениково тело, рекоше цару: Кунемо се целокупношћу државе твоје, Меркуријево тело је потпуно читаво, без икакве повреде, као да га се никаква мука никада дотакла није. - Цар на то рече: Он ће свакако рећи да га је Христос исцелио. Но, да нисте случајно ви водили неког лекара к њему у тамницу? - Они одговорише: Кунемо се влашћу вашом, која управља целим светом, да се на њега нико осврнуо није, јер смо држали да ће он одмах умрети. А на који се начин он исцели и стоји сада здрав, ми не знамо. - Цар рече: Погледајте само хришћанске мађије, онај који јуче изгледаше мртав, данас стоји пред нама здрав! - и са бесом рече светитељу: Ко те исцели? кажи нам истину; јер ја сматрам да другачије ниси могао бити исцељен сем враџбинама. - Светитељ одговори: Као што ти сам најпре, против своје воље, рече, тако и јесте: Господ наш Исус Христос, истински Лекар душа и тела, исцели ме, Он, који ће нераздрешивим узама свезавши све врачаре и гатаре заједно са идолопоклоницима, предати њих огњу пакленоме, јер не познаше истинитога Бога који их је саздао. - Цар на то рече: Ја ћу поново здробити тело твоје ранама, и видећу да ли ће те исцелити Христос кога ти исповедаш. - Светитељ одговори: Верујем у Господа мог Исуса Христа да ме ти нећеш победити никаквим мукама које измислиш против мене, јер их се ја ни најмање не бојим, пошто сам укрепљен речима Господа мог који је рекао: He бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). По убијењу пак Он ће ме васкрснути поново у страшни дан праведнога суда.
Цар нареди да га поново муче огњем и ранама. А када светитеља бијаху и паљаху огњем, из његовог паљеног тела излажаше предиван мирис уместо смрада. Мученик пак трпљаше тако јуначки, да нити јаукну, нити јекну, нити уздахну, тако да се сви дивљаху трпљењу његовом. - Међутим цар, подсмевајући се, рече му: Где је сада твој лекар? Нека дође овамо и нека те исцели, јер ти кажеш да те Он може и после смрти подигнути. - Свети Меркурије одговори: Ради што хоћеш, ти имаш власт над телом мојим, а над душом Бог; јер ако ти и погубиш тело моје, ипак ће душа остати бесмртна вавек.
Тада цар нареди да га обесе главачке, а да му о врату вежу велики камен, да би дављен тежином камена умро. Међутим мученик, крепљен благодаћу Божјом, много сати висећи у таквим мукама остаде жив. Затим одвезавши камен, цар нареди да мученика бију бичевима, чији крајеви беху оковани гвожђем. И бише га тако бездушно, да се и земља обагри крвљу његовом. A он, тврд као дијамант, јуначки трпљаше, говорећи: Благодарим ти, Господе, што си ме удостојио страдати за име Твоје.
Цар, видећи да мученика не може ни на који начин приклонити на своју страну, и немајући више времена да га још мучи, пошто је журио да што пре отпутује у Рим, изрече оваку коначну осуду: "Меркурија, који богове наше ни у шта не сматра и презре часну заповест кротости наше, наша власт наређује одвести у Кападокијску област и тамо му одсећи главу на уразумљење многима: јер сваки који се противи цару биће после многих мучења посечен мачем".
Војници, узевши светог мученика, положише га на кљусе, и чврсто га привезаше, пошто од поднетих мучења беше веома раслабљен телом, па у Кападокију одведоше. А када беху у Кесарији, Господ се јави светитељу и рече му: Меркурије, ходи к мени и одмори се; подвиг си завршио и веру си одржао, стога прими венац подвига твог, јер ти ваља скончати овде.
Веома окрепљен овим виђењем Спаса и желећи што пре од тела се разрешити и са Христом живети, мученик рече војницима што беху с њим: Извршите што вам је наређено, не одлажући више. Господ пак, који призива све на покајање, нека вам подари Своју благодат; јер, богат милошћу, Он изобилно даје дарове онима који долазе к Њему.
После тога њему би одсечена глава за исповедање Спаса нашега Исуса Христа, у двадесет четврти дан месеца новембра. Сутрадан пак по кончини светитељевој, тело његово нађе се бело као снег, и из њега исхођаше мирис предивног мира и тамјана. Због оваког чуда многи повероваше у Христа. Свето тело његово би чесно положено на знаменитом месту, дајући многа исцељења болнима.
Овог војника, светог великомученика Меркурија, душом већ тријумфујућег на небу, Изабрана Војвоткиња - Пресвета Богородица употреби, после извесног времена, за следећу чудесну војну службу: Када се свети Василије Велики мољаше пред иконом Пресвете Богородице, поред које беше икона светог великомученика Меркурија са копљем као војника, да се злочестиви цар Јулијан Одступник, велики гонитељ и истребитељ православних хришћана, не врати из рата с Персијанцима на истребљење хришћанске вере, тада он виде да лик светог Меркурија, изображен поред иконе Пресвете Богородице, постаде невидљив за неко време, па се затим показа са окрвављеним копљем; а у то само време Јулијан Одступник би у Персијском рату прободен копљем од непознатог војника, који одмах после тога постаде невидљив. Бедник пак Јулијан, бацајући увис к небу крв која му је лопила из ране, и говорећи хулу на Христа речима: "Победио си, Галилејче!" изврже гадну душу своју.
Овим чудом се тада јасно потврди, да сама Пречиста Богородица, на молитве светог Василија Великог, посла овог угодника Божјег и свог, светог победоносног великомученика Меркурија, да казни богопротивног одступника Јулијана и да заштити свету веру и православне хришћане. Његовим светим посредовањем и заштитом нека будемо и ми сачувани од богопротивних непријатеља, побеђиваних његовом помоћу, те да с њим заједно славимо Бога и Богородицу кроза све векове. Амин.