У хришћанство су укључени и небо, и земља, и човек, као карика која повезује све светове. Почетак хришћанства је небеска песма: „Слава в вишњих Богу и на земљи – мир, в человјецех благоволеније.“ („Слава Богу на висини и на земљи – мир, међу људима добра воља.“) Има ту места и за небо, и за земљу, и за људско срце од којег се очекује тежња ка добру (добра воља). Сва друга гледања на свет умањују анђеоску песму, нешто издвајајући, а нешто прећуткујући.
„На земљи мир,“ – јесте социјализам, који ћути „о слави на висинама“. Уместо истинског мира он даје најгори рат, као што је и написано: „И лече ране кћери народа Мог овлаш, говорећи: Мир, мир; а мира нема“ (Јер. 6, 14). Хтели су да излече све ране света економским врућим и хладним облогама, али ништа нису постигли, зато што славу Богу на висинама нису отпевали. Уместо „славе“ испалили су у небо плотуне из свих врста оружја и нису мислили о томе да ће се оловна киша неминовно вратити на њихове главе.
„Слава Богу на висини, а на земљи је џунгла и власт најјачег и најдрскијег,“ – то је капитализам с његовим многоликим социјал-дарвинизмом. Песник је песнику (Пушкин Вјаземском) говорио: „У свим стихијама човек је тиранин, издајица или сужањ.“ Шта се променило? Па, у суштини – ништа. Човек се гуши у свакодневици, једне гризе, других се плаши. Вечито је незадовољан и зато жели да побегне тамо где му се чини да обитава срећа без сенке. Несрећник! Једном-двапут годишње пева Богу хвалу, али свакодневица која га усисава већ га чека покрај црквених врата. Помало умирен он ступа из храма на улицу и одмах пада у чељуст проблема, понаособ ништавних, али заједно страшних као кад се окупи чопор гладних уличних паса.
Дакле, једни желе мир земљи, али не певају славу Богу.
Други повремено певају славу Богу, али на земљи желе да уреде живот на свој начин, тако да не буде по савету одозго. Они, уживајући пролазну срећу, говоре Богу: „Иди од нас, јер нећемо да знамо путове Твоје!“ (Јов. 21, 14). Овај дијалог не излази кроз њихова уста, већ се дешава у срцу. О томе да се он чује и да траје представљајући унутрашњи поглед на свет, може да не зна ни сам човек у којем живе ове речи. Али оно што звучи у једнима други ће обавезно изговорити наглас. Тако један светољубац пева понекад ретку лицемерну хвалу Богу, а други наглас објављује да Бога, наводно, нема и да опет треба градити Вавилонску кулу. Обојица делују у истом духу и један другом су потребни. Испоставља се да су социјалиста и капиталиста везани у дубини срца истим гледањем на свет. Они су сијамски близанци чија су се леђа срасла. Исти такви близанци су и трговци дрогом и борци против дроге; затвореници и затворски чувари; троцкисти и капиталисти; борци против Талибана и сам Талибан; антиглобалисти и творци новог глобалног поретка.
Али, шта да ради хришћанин који осећа колико је мали и како мало од њега зависи? Он има обавезу да верује. Да-да, да верује и да буде упоран у вери! Христов гроб је празан. Сишавши с неба на земљу Син Божји је затим сишао и у саму дубину земље, у њен мрак. А затим је васкрсао и вазнео се, испунио је Собом и небо, и небо над небесима, и земљу, и преисподњу. Он је јачи од свих. И Његов опустели гроб спаја, као и пећина Његовог Рођења, небо, земљу и људско срце. На небу је Он – Цар и Господ, Који „воцарисја, в љепоту облечесја“ (Пс. 92, 1). Земља је „подножје ногу Његових“ (Мт. 5, 35). А у људско срце Он жели да усади тежњу ка добру, управо ону „добру вољу“, тако да Његов закон буде написан на људским срцима, а не на каменим таблицама.
Хришћанин не сме да се меша и да се лакомислено раствара у свакој политичкој сили и покрету, ма које пароле да звуче, са сваком пеном и шумом, код којих је вера другостепена ствар. Наш закон могу бити речи: „На почетку добро исповедање, затим – све остало.“
Ако не буде било доброг исповедања или ако оно буде малобројно, неће бити ни добре делатности. Тада ће бити Литургијско стајање „малог стада“ у вери и исповедништво. Наш поглед на свет не треба да жртвује ни небо у корист земље, ни земљу у корист неба, ни своје срце у корист земље и неба. Као што је и наш Бог Тројица, тако и наша вера треба да обухвата пуноћу бића, где се небо и земља заједно радују, а главни соло у овој радости пева очишћено људско срце. Господ је сишао на земљу у Оваплоћењу и узашао је ка Оцу у Вазнесењу и опет ће доћи да учини праведни, а зато и Страшни суд. Једно од Његових имена је – Пунина. „Јер у Њему живи свака пунина телесно“ (Кол. 2, 9). И још: „Који сиђе то је Онај Који и изиђе више свих небеса да испуни све“ (Еф. 4, 10).
О, кад би се напунило именом Његовим и благодаћу што је могуће више срца! Помирили би се тада небо и земља и биће човечанства, разбијено на три дела, стекло би жељено јединство.
Протојереј Андреј Ткачов