Циљ човековог живота у оквирима владајуће потрошачке културе углавном се своди на задовољавање прохтева и потреба које намеће живљење у савременом свету. Граничне животне ситуације, у којима долазимо до искуства пролазности људског живота, често нас доводе до питања смисла постојања. Да ли се он може свести на стварање што бољих услова за живот и задовољење личних прохтева, навика, страсти, задовољстава, ако се кроз све ово провлачи искуство свеопште пролазности, променљивости, пропадљивости и смртности? Нису ли можда све наше тежње у животу, циљеви којима стремимо, услови живота које стварамо, прохтеви, навике и задовољства које покушавамо да остваримо, уствари само покушаји да заборавимо на смртност и пролазност људског постојања? Нису ли стабилност, сигурност и комфорност којима у животу тежимо само покушај превазилажења смрти, или бежања од смрти, те једине егзистенцијалне извесности?
Свето Писмо Старог Завета речима Проповедника „Таштина над таштинама, све је таштина“ (Проп. 1.2), указује управо на бесмисао људског постојања који произилази из пролазности и смртности људске егзистенције. У том смислу целокупно Свето Писмо, Стари и Нови Завет, говоре о смрти као о последњем непријатељу човека и творевине уопште, непријатељу који је побеђен тек тајном Христовог васкрсења. О Христовој победи над смрћу говори свети апостол Павле, позивајући се на пророка Осију, када каже: „Смрти, где ти је жалац, аде, где ти је победа“ (1. Кор. 15. 55). Та Христова победа у Цркви постаје и наша. Она ће се у својој пуноћи пројавити тек у будућности, потпуним остварењем Царства Божјег. Свети апостол Павле о томе говори у Посланици Римљанима, када каже да је Христос прворођени међу васкрслом браћом (Рим. 8.29) и да сва твар уздише и тугује до сада, не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо - и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тела нашега (Рим. 8.22-23). Дакле, црквено схватање смрти, изражено у Светом Писму и у делима светих отаца, негативно је. Смрт је „непријатељ“, обесмишљавајући и разарајући чинилац у животу, нешто што треба превазићи и победити.
Победа над смрћу
О начину на који се смрт побеђује у Цркви свети апостол Павле говори у Посланици Ефесцима. Њен увод представља богословску химну у прози посвећену домостроју спасења од смрти и греха, догађају који је остварен у Личности Господа Исуса Христа (Еф. 1. 3-14). На основу тог одељка видимо да је долазак, оваплоћење Господа Исуса Христа заправо остварење вечне намере, воље Божје да створи свет који ће вечно живети у заједници са Њим. Према основном учењу Цркве, свет је створен ни из чега. Као такав он сам по себи, по својствима своје природе, по ономе по чему јесте то што јесте - нема вечности у себи. Потребно је да свет буде у вези, у односу са Богом, да би могао да постоји. Најсавршеније и најпотпуније остварење ове везе, односа који свету омогућује и само постојање, догодило се послањем Јединородног Сина Божјег у свет. У Личности Сина Божјег сједињује се вечна божанска природа са створеном и пролазном људском природом. Ово сједињење је слободно и љубвено, што значи да људска природа у том сједињењу не престаје да буде људска и створена, а ипак, услед тог сједињења, постаје бесмртна и непролазна. Зато је св.ап. Павле говорио да је велика тајна побожности то што се Бог јавио у телу (1Тим. 3. 16). У свом слову „О Оваплоћењу“ свети Атанасије Велики говори да је опасност нестанка и пролазности творевине нагнала Сина Божјег на оваплоћење. Ту мисао он развија ослањајући се на евхаристијско искуство ране Цркве. Свети Игнатије Богоносац изразио је још пре њега то искуство називајући свету Евхаристију леком бесмртности. Овде се налази и идеја светог Иринеја Лионског, коју свети Атанасије наставља и продубљује када износи своју закључну мисао о оваплоћењу Сина Божјег: Син Божји је постао Син Човечји да би Син Човечји постао Син Божји. Ово светоотачко учење има своје несумњиво утемељење у Светом Писму Новог Завета. Једно од места које то директно показује јесте и апостол на Божић (Гал. 4. 4-7), у коме се каже да је Бог, када је дошла пуноћа времена, послао Сина свог... да примимо усиновљење. Очигледно је да, према учењу ране Цркве, Личност Господа Исуса Христа представља једину могућност човеку и свету за превазилажење смрти и пропадљивости. Та могућност вечног постојања подарена је човеку као психофизичком бићу, што значи да се вечни живот не односи само на неко бесмртно постојање људских душа.
Веровати у Христа и (не) ићи у Цркву
Своју верност, следовање за Христом, прихватање Христа за основу и смисао свог живота човек пројављује својим аскетским (подвижничким) животом. Наиме, речи Христове: „Који љуби оца или матер више него мене, и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан“ (Мт. 10. 37), као и речи: „Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан; Ко чува живот свој, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10. 38-39), и: „Не можете служити Богу и мамону“ (новцу, богатству, у ширем смислу: свету и његовим вредностима), указују на то да се у животу хришћана све вреднује из перспективе љубави ка Сину Божјем. Он је врховно мерило односа хришћана према читавом свету. Наравно, овде се не ради о негирању односа које човек успоставља у свету, већ о њиховом преображавању и утеловљавању у тајну Христову, тајну обесмрћења твари.
Отуда можемо закључити да су, када је реч о спасењу у Христу, неопходне две ствари. Прво, то је вера у Господа Исуса Христа као Спаситеља од смрти и греха. Друго, то је пројава те вере у аскетском (подвижничком) животу људи. Може се приметити да ни један ни други елемент – како вера тако ни живот по тој вери – не спречавају сами по себи једно индивидуалистичко схватање хришћанског живота. Очигледно је да то што верујемо у Христа не значи и да морамо да идемо у Цркву. Такође, то што се неко подвизава и живи по заповестима Божјим опет не значи да он мора да иде у Цркву. Ни једно ни друго данас нису ретки случајеви. Много је људи у свету који не учествују у црквеном животу, а верују у Господа Исуса Христа. Исто тако, има доста честитих и моралних људи и ван Цркве, па и ван хришћанства уопште. Основно је питање: да ли се у тим случајевима, када постоје вера и етички живот а не постоји њихово утеловљење и остварење у Цркви, може говорити о хришћанском идентитету и о спасењу људи. Судећи по речима Светог Писма Новог Завета и по искуству ране Цркве, спасење даровано нам у Христу исто је што и спасење даровано нам у Цркви. Места у 1. Кор. 13. и Рим. 13. говоре о Цркви као заједници Тела Христовог. У Делима апостолским Господ Исус Христос се чак идентификује са прогоњеним хришћанима, тј. са Црквом (Дап. 9. 4-5).
Ако не једете тело Сина Човечјега и не пијете крви Његове...
Христос је заповедио и завештао својим ученицима да се причешћују Његовим Телом и Крвљу, што је дато као једини начин да они заиста буду у заједници са Њим, те да на тај начин задобију живот вечни (Јн. 6; Лк. 22). Није случајно што се Црква већ у Новом Завету идентификује са евхаристијским сабрањем, сабрањем причасника Тела и Крви Христове, сабрањем које је названо „Тело Христово“. Једини аутентичан и истинити простор, атмосфера и амбијент спасења, учешће у вечном животу и стицање потпуног хришћанског идентитета, као и остварење смисла човековог живота, дарују нам се искључиво у Евхаристији, у причешћу Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Учешће у Евхаристији је пројава јединства свих верних. То је саборно дело у коме учествује читава Црква. Зато Господ Исус Христос и каже: „Пијте из ње сви...“ (Лк. 22). Вера и живот по њој могу бити значајни, али тек као пројава нашег учешћа у евхаристијском сабрању. У противном, ако се вера и етички живот не остварују у светом причешћу, они остају искуство појединца. Који год значај и тежину им приписивали, они у том случају нису спасоносни. Ово закључујемо на основу искуства ране Цркве, према којем су вера и начин живота који проистиче из вере били неодвојиви од евхаристијског живота Цркве. Било је незамисливо веровати у Христа а не бити члан црквене заједнице. Само чланство у црквеној заједници пројављивало се причешћивањем. Уд Тела Христовог јесте онај ко се причешћује Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Није могло бити речи о припадности Цркви а да то не подразумева припадност евхаристијском сабрању и причешће на овом сабрању. То је очигледно по местима у 1. Кор. 10-11, у посланицама светог Игнатија Богоносца, као и у читавом Предању Цркве. Речи светог апостола Павла у Посланици Галатима: о усиновљењу, о томе како кроз Христа постајемо синови Божји по благодати, остварују се у светој Евхаристији. Ако не учествујемо у Евхаристији, наш вечни идентитет, вечни живот који нам се дарује у Господу Исусу Христу бива неостварен. Наш живот у том случају остаје промашен, без обзира на сав подвиг, без обзира и на осећање спасења које нам нуде вера у Господа Исуса Христа и подвижнички живот који ову веру пројављује. Једноставно речено, без остварења, испуњења вере и подвижничког живота у Евхаристији нема спасења. Нису случајне речи Господа Исуса Христа у Еванђељу: „Ако не једете Тело Сина Човечјега и не пијете Крви његове, немате живота у себи“ (Јн 6.53). Зато се у раној Цркви причешћивање светим даровима увек и стално када се служила света Евхаристија сматрало неопходним за вечни живот и изражавало је јединство свих верних у Христу. Свето причешће је било саборно дело – чин заједнице, не само чин појединца који се освећује.
Појава хришћана «посматрача»
Да ли остварују хришћански идентитет они који верују у Христа, труде се да према својим могућностима и даровима живе по заповестима Божјим, а причешћују се само повремено – нпр. у време постова? Како остварују свој идентитет и призив хришћана - синовство по благодати, бесмртни и вечни живот у Христу – они који се већим делом године уопште не причешћују? У каквом је то сагласју са ранохришћанским поимањем свете Евхаристије као саборног, заједничког дела читаве Цркве, обавезујућег за све хришћане? Према овом поимању, свето причешће се подразумевало кад год се служи Евхаристија. Циљ Евхаристије - што ће и много касније, у 15. веку, рећи свети Николај Кавасила и Симеон Солунски – био је само један: то је причешће верних. У чему је разлика између верних на самој Литургији онда када се не причешћују и многих људи који у свету верују у Господа Исуса Христа и труде се да му следују у свом животу а не учествују никако у животу Цркве? Шта тада чини идентитет ових верника, ако то није свето причешће? Како се у том случају остварују бесмртност и спасење? Ово су питања на која не можемо дати једноставан одговор. Оно на шта се може врло тачно и прецизно одговорити је питање: зашто је, како и када дошло до ове праксе повременог, ретког причешћивања? У краћем историјско-богословском пресеку указаћемо на немогућност позивања постојеће праксе на изворно и аутентично Предање Цркве. Потреба за решавањем овог проблема није просто нечија богословска знатижеља. Она се тиче питања вечног живота сваког човека који себе сматра православним хришћанином.
Указали смо на спасоносни значај светог причешћа, на причешћивање као завештање и заповест коју нам је Христос оставио, док не дође у пуноћи своје силе и славе, као и на свето причешће као дело у коме учествује читава Црква, пројављујући тиме своје јединство у Христу. Са оваквим приступом светој Евхаристији срећемо се у Светом Писму Новог Завета и у раном Предању Цркве. Промене настају у четвртом веку хришћанства. Тада долази до масовног уласка становништва Римске империје у живот Цркве. Огромне масе прихватиле су хришћанску веру углавном само номинално - због повластица и олакшица које је носило припадање Цркви. Мотив о којем говоримо нарочито је добио на снази после 380-381.г., када је хришћанство било проглашено за државну веру. Он је довео до пада ревности у погледу учешћа на евхаристијским сабрањима. Црква је покушала да превазиђе тај пад, доносећи на помесним и васељенским саборима канонске одлуке које су искључивале из Цркве све који се без разлога не би причестили неколико недеља. Овом питању посвећени су, на пример: 21. правило Елвирског сабора, 2. правило Антиохијског сабора, 8. и 9. Апостолско правило, 66. правило Трулског сабора и друга. Паралелно са овим, од 4. века, под утицајем монашке праксе долази до новог обичаја: служења свете Ехваристије и ван „евхаристијских“ дана (суботе и недеље). Свети Василије сведочи како се Евхаристија служила чак четири пута недељно. Нови обичај уведен је из жеље и ревности да се верни што чешће причешћују. Међутим, практични разлози доводили су до других последица. Сви верни једне Цркве нису могли физички да се окупе на једном месту – на евхаристијском сабрању - више пута недељно. Учесници Евхаристије више нису били исти на свакој Литургији. Верни су постепено стицали утисак да Евхаристија није саборно дело читаве Цркве и служба целокупног народа Божјег, већ један светотајински чин, који се врши независно од тога да ли су сви верни скупљени на једном месту. То је довело и до следеће последице: ако се Евхаристија служила више пута недељно, а верник није био у могућности да одлази на сваку од њих већ само на неке (нпр. на празничне или недељне Литургије), онда он није морао да се причести увек - с обзиром да се већ није причестио на оним Литургијама на којима због посла или других разлога није могао да присуствује. Појава номиналних хришћана и пракса скоро свакодневног служења Евхаристије довеле су до појаве оне групе верних на Литургији које називамо „посматрачима“, оних који су присутни на Литургији али се не причешћују. Иако је канонским наслеђем Цркве таква појава осуђена, временом, нарочито после Трулског сабора (7-8.в.) ова пракса бива све заступљенија. У 12. и 13.в. она ће постати и доминантна.
1Кор. 11. 28-29
Овакав развој ситуације, по којем у светој Евхаристији нису учествовали сви верни, одредио је свето причешће као чин индивидуалног освећења, не више као саборни акт Цркве. Када је свети апостол Павле у 1. Кор. 11. 28-29 говорио о самоиспитивању и недостојном причешћивању, он је уствари то говорио критикујући Коринћане за њихове поделе, за одсуство љубави у њиховој заједници. То је очигледно на основу читаве 10. и 11. главе ове посланице. Апостол Павле им тамо говори да је њихова недостојност везана за одсуство живе љубавне заједнице у Коринту, за њихове поделе и међусобну мржњу. Зато их позива на самоиспитивање: ако се делите међу собом и ако се мрзите - како ћете се причешћивати заједно? Свето причешће је пројава јединства, пројава нових љубавних односа у које улазимо у Христу – у евхаристијској заједници. Како ћете се причешћивати једним Телом и Крвљу Господа Исуса Христа када не подносите једни друге? Када је свето причешће услед малопре описаних чинилаца почело да се схвата као средство за освећење појединаца у Цркви, ове речи апостола Павла истргнуте су из свог историјско-евхаристијског контекста и пренете у сферу припреме самих тих појединаца за свету Евхаристију. Стање повременог причешћивања, које постоји у пракси од 12. и 13.в. као доминантно, почело је да се правда аргументима личне достојности и недостојности. До правдања ове праксе долази тек након што се она учврстила. Она сама није настала из тог аргумента – спремности или неспремности - већ је, та пракса, онда када је већ постала доминантна почела да се брани тим аргументом.
Благодат опроштења и удостојења
Нико није оспоравао неопходност припреме за свету Евхаристију. Међутим, читав хришћански живот јесте једна припрема за свету Евхаристију и за долазак Господа Исуса Христа. У читавом хришћанском животу, па и у припреми за свету Евхаристију, ми сагледавамо сопствену недостојност пред Богом и пред љубављу коју је Бог показао према нама у домостроју спасења. Пост, молитва, исповест јесу средства у којима пројављујемо своју посвећеност Богу, своје покајање и вољу да будемо причасници божанског живота. Међутим, првобитно саборно посматрање свете Евхаристије није доводило у непосредну везу праксу поста и исповести са праксом причешћивања. Тек касније, ново поимање свете Евхаристије као средства освећења појединаца довело је до везивања поста и исповести за могућност причешћа. Аутентична и изворна пракса Предања Цркве подразумевала је држање постова као вежбање у посвећености Богу у ишчекивању Христа који ће опет доћи. Отуда Господ каже да ће његови ученици постити кад Он оде од њих. Пост није био непосредни предуслов светог причешћа. У посту се постило и причешћивало, у време радосних дана се мрсило и причешћивало. У оба случаја се подразумевао однос према храни који није идолатријски, у којем се храна није посматрала као смисао живота. Што се тиче свете тајне исповести, она је била одређена за оне који су били искључени из Цркве а који су се у тајни исповести поновно присаједињавали Цркви. Данас вернима постаје логично да им је потребна исповест, с обзиром на толико одсуство од светог причешћа. Пракса свакодневне монашке исповести свом духовном оцу ушла је у 13. и 14. веку у парохијску праксу Цркве, тако да је нови, монашки облик исповести заменио онај њен вид који се у почетку односио само на изопштене из Цркве. Сада се та света тајна, с обзиром на често непричешћивање, врши над свима који су у Цркви. Раније се опроштај грехова задобијао на самој Евхаристији, о чему сведоче и јектеније на Литургији: Опроштај и отпуштење грехова од Господа молимо.... Мора се имати у виду да благодат Духа Светога на Литургији није ништа оскуднија, па ако хоћемо није ни другачија од оне која се некада у светој тајни покајања и исповести даровала искљученима из Цркве када су се приопштавали заједници.
Улогу у преовладавању оваквог става према светим тајнама имало је и потпадање Цркве под утицај Запада, које потиче још из доба пада Византије. Од тада се свете тајне увелико сматрају за елемент побожности појединаца, а чланство у Цркви се више није мерило учествовањем верних у светој Евхаристији као светој тајни црквеног јединства у вери, љубави, животу. Верник је од тада приморан да се суочи са светим причешћем из перспективе својих потреба, своје спремности или неспремности. Он сам постаје мерило своје духовности и духовности других људи, јер је без обзира на сведочење светог Предања утврђен статус верника да се не може често причешћивати. Та пракса је постала „православна“ иако је она плод индивидуалистичке побожности и западних утицаја.
Достојни светог причешћа
Треба ли да се причешћујемо иако нам савест често сведочи да смо грешни и недостојни? Нека нам одговоре дају следећи примери светих отаца. Свети Јован Касијан каже: „Ми не смемо да избегавамо свето причешће зато што сматрамо да смо грешни. Ми морамо приступати светом причешћу још чешће ради лечења душе и очишћења духа, али са таквим смирењем да се истински сматрамо недостојнима... Да се истински тако осећамо желели бисмо и више тог лека за наше ране. Иначе, недопуштено је ретко узимати свете тајне (нпр. једанпут годишње) као што неки раде сматрајући да освећење тајнама припада само светитељима. Боље је мислити да је свето причешће то које нас очишћује а онда и освећује. Такви људи (који се ретко причешћују) показују више гордости него смирења, јер примајући свети тајну сматрају се ње достојним. Много је боље у смерности срца, знајући да их никада нисмо достојни, свете тајне примати сваке недеље ради исцељења наших болести, неголи да ослепљени гордошћу сматрамо да смо после једне године (или неког краћег периода) достојни да их примимо“. Саслушајмо и светог Јована Златоуста који каже: „Има прилика у којима се свештеник не разликује од лаика, а то бива онда када се приступа светим тајнама. Оне су нам свима подједнако дароване, јер нам се свима нуди исто Тело и иста Чаша“. Свети Николај Кавасила, слично томе, каже да „ако неко, имајући могућност да приступи евхаристијској трпези, то не учини, он неће добити освећење које она пружа и то не зато што јој није приступио већ зато што је имао могућност а одбио је да дође... Како неко може веровати у нечију љубав, када је имао могућност да прими свету тајну а није је примио?“ Подсетимо се и речи светог Анастасија Антиохијског који каже да ,,уколико упадамо, као и сви људи, у некаква људска прегрешења која се дају опростити, будући да нас на то наведе или језик, или слух, или очи, или сујета, или жалост, или гнев, или нешто слично, укоравајући себе и исповедајући се Богу, причешћујемо се светим тајнама, верујући да ће нам причешћивање бити на очишћење од ових грехова. Уколико, међутим, чинимо неке тешке, лукаве, телесне и нечисте грехе и злопамтиви смо према ближњима, докле год се не покајемо на доличан начин, не смемо се дотицати божанских тајни. Пошто ми као људи падамо у многе грехове, Бог нам је оставио разне жртве ради остављења грехова. Милостиња као и скрушено срце представљају неке од жртви које очишћују грех. Ако приносимо Богу ове и сличне жртве и поред људских недостатака ипак можемо приступати светим тајнама – са страхом, трепетом и умиљењем. Онај ко приступи светој тајни са страхом, трепетом и умиљењем задобија опроштај, а онај ко приступа без страха и са презиром стиче казну“.
Одговорност
Зар се страх Божји и љубав ка Богу, на које позива литургијски возглас, једино пројављују у посту и исповести,односно када се људи ретко причешћују? Није ли читав хришћански живот, па и у време мрсних дана, подвиг и борба за Христа? И поред јасних сведочења канонске и светоотачке традиције ова чудна и - како каже велики руски теолог Александар Шмеман - јеретичка идеја остаје део литургичке побожности у нашој Цркви. Данас већина верних сматра да је благочестивије не причешћивати се стално - услед мноштва прегрешења која свакодневно чинимо. Мисли се да је стално причешћивање велика одговорност, која повлачи са собом осуду ако будемо наставили са грешним животом. Одговор на такве примедбе може се још једном потражити у чињеници да је свето причешће намењено свим хришћанима, без обзира на степен њиховог савршенства или несавршенства. Важно је само да начин живота верног буде такав да се он бори и труди да свагда посведочи своју посвећеност Богу. Падови и успони у тој борби су неминовни, али они нису мерило тога колико ће се неко причешћивати или не. Није човек сам мерило божанског дара. Имајући то у виду, једини стварно неопходни услов за стално причешћивање јесте делатни литургијски живот, пројављен у свакодневном животу подвижничким сведочењем новог односа према Богу, свету, човеку, храни, и свим добрима овога века.
Решење овог животног проблема Цркве није у нечијем причешћивању на свакој Литургији независно од других (који се можда неће причестити). Ни у том случају света Евхаристија не би постала саборно дело, дело читаве Цркве. Решење лежи у поновном проналажењу најдубљег значаја недељног евхаристијског сабрања и празничног евхаристијског сабрања као сабрања свих на једном месту. Узимање учешћа свих православних хришћана пре свега на недељном евхаристијском сабрању, уз развијање самосвести верних као причесника „Трпезе Господње“ – намењене свим члановима црквене заједнице - јесте почетак из кога треба да се развије њен љубвени, личносни живот. Овај живот «Свагда свих на истом месту» данас скоро више и не постоји. То је још један знак саможиве побожности међусобно отуђених јединки. Потребно је превазићи ову побожност поновним откривањем свете Евхаристије као догађаја који се односи на читаву црквену заједницу и подразумева учешће свих верних у њој.