Пут сваког хришћанина ка Царству Божијем почиње од Свете Тајне Крштења. Да бисмо примили Свету Тајну Крштења – неопходна је вера и покајање. Православна Црква учи да је вера у Свету Тајну Крштења и искрена жеља да ову Свету Тајну примимо, неопходан услов да би деловање Свете Тајне било спасоносно: „Који поверује и крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен“. (Мк, 16,16)
По Уставу Цркве, у чину крштења деце и одраслих учествују крштени кумови – духовни родитељи. У Цркви су се крштени кумови појавили у оквиру праксе крштавања одраслих, након чега су их већ почели да узимају и за време крштења деце. Човек, који је желео да се присаједини Цркви, морао је са неким чланом Цркве, који се старао о њему, да дође код Епископа или презвитера. Основна улога старатеља, односно крштеног кума, представља старање о животу онога који се спрема за Свету Тајну Крштења. Он је дужан да своме кумчету покаже основе православне вере и побожности.
Током историје Цркве, а у оквиру чина крштења деце, функције крштеног кума претрпеле су многе измене. Његова улога се више није завршавала чином крштења, него је држањем детета на крштењу у крстионици тек почињала. Крштени кумови су сведочили Цркви да ће деца, коју су држали на крштењу, бити васпитавана у хришћанској вери. Примећујемо да пракса кумства у Цркви постоји од древних времена. Тертулијан, теолог чак из ИИ века, даје нам већ неке примере о старатељима. На пример, учешће старатеља у чину крштења утврђено је 54-им правилом Сабора у Картагини 419. године: „Болесници, који сами за себе не могу да одговарају, биће крштени онда, када по њиховој вољи неко други сведочи за њих, на сопствену одговорност“.
По црквеном уставу и обичају древне Цркве сматрало се да је довољан један крштени кум или једна кума, али, који би били истог пола као и кумче. Како је по учењу Цркве, чин крштења, упоређујући га са телесним рођењем, уствари, духовно рођење детета, касније су децу на крштењу почели да држе и крштени кум и крштена кума, осносно, духовни отац и мајка. Овај обичај се у ВИИИ веку раширио на Западу, а касније се проширио и на Исток. У Русији се раширио тек у XИИИ веку, утврдивши се коначно тек након XВ века.
Међутим, није свима дозвољено да буду крштени кумови. Духовни родитељи могу да буду само лица која припадају Правослваној Цркви. Притом, крштени кум или кума не може да буде чак ни онај, који у храм одлази тек неколико пута годишње, на пример, само за Васкрс или Божић, већ ко се редовно исповеда и причешћује Светим Тајнама. Истинска хришћанска вера незамислива је без сталне молитве и општења са Христом у Светој Тајни Причешћа - Његовим Телом и Крвљу. Такође родитељи детета које се крштава, не могу да буду његови крштени кумови. У складу са црквеним правом, муж и жена не могу да буду крштени кумови истог детета. Кумство треба да избегавају и монаси, као и лица која по правилима Цркве нису пунолетна, дакле, 15 година за мушкарце и 13 година за жене. Крштени кумови такође не могу да буду ни неспособна лица, затим, није дозвољено да кумови буду иноверци, јеретици и одступници. Пошто духовни родитељи имају обавезу да учествују у религиозно-моралном васпитавању свога кумчета, за кума се не узима лице које нема чврсту веру нити свест о њој, као и лице сумњивих моралних квалитета.
Узимање неколико парова крштених кумова и крштених кума може бити прихваћено као изузетак од правила под условом да ће сви они учествовати у духовном васпитавању тог детета. Ако родитељи из неких других разлога узимају већи број кумова, то је богохуљење на Свету Тајну Крштења. Такозвано „ванредно кумство“ може да се прихвати као неко попуштање због датих околности, али не сме да буде правило.
Крштени кумови пред Богом и Црквом узимају на себе веома озбиљне обавезе. Зато духовни родитељи морају да схвате сву одговорност коју узимају на себе. Крштени кум или кума своје кумче морају да науче да приступа Светим Тајнама Цркве, на првом месту Светој Тајни Исповести и Причешћа, да им објасне смисао богослужења, да их навикавају да долазе на црквене службе, да посте и да воде побожан живот.
У обавезе кумова улази и брига о заштити њиховог кумчета од свих могућих саблазни и искушења, која су посебно опасна у детињству и младалачком узрасту. Крштени кумови, познавајући особине карактера и способности детета које су држали на крштењу, могу толико да помогну да им просто одреде животни пут, да им дају савет и избор у образовању, као и у одговарајућој професији. Ако је неопходно, крштени кумови су дужни да штите своје кумче или чак да га узму под своје старатељство.
Лакомислен однос према обавезама крштеног кума, јесте тежак грех, посебно ако од тога зависи судбина кумчета. Кумство се не сме лакомислено прихватати, посебно ако већ имате једно кумче. Међутим, неприхватање кумства не треба да се сматра за потцењивање, нити за увреду. У случају да се веза између крштеног кума и његовог кумчета прекинула, увек остаје могућност да се кум моли за своје духовно чедо. А то већ много значи!
Јасно је, дакле, да крштени кумови са својим кумчетом и њиховим родитељима ступају у духовно сродство, а у црквеном брачном праву то има посебан значај. Свети Оци су на Трулском сабору у 53. правилу забранили брак између крштених кумова и родитеља свога кумчета.
Током векова се степен духовног сродства који спречава закључење брака - мењао. У XИX веку Свети Синод Руске Православне Цркве нашао је елементарну-непремостиву препреку за брак само у односима између крштене куме и оца њеног кумчета као и крштеног кума са мајком његовог кумчета.
У закључку наводимо речи светог Јована Златоустог: „Кажимо вашим крштеним кумовима, како би и они могли да виде, какве награде ће се удостојити, ако се о вама буду ваљано старали, и обратно, каква их чека осуда, ако се према својој улози буду односили лакомислено. Размисли, возљубљени, о ономе, који је прихватио да некоме буде гарант при позајмљивању новца, колико се већој опасности излаже од самог дужника, који је позајмио тај новац. Јер, ако се покаже да је дужник разуман, олакшаће терет ономе који је гарантовао за њега; али, ако је неразуман, „увалиће“ га у велику невољу... Па, када се они, који су некоме били гаранти за позајмљени новац, сматрају тако одговорним, колико ће тек они, који су се духовно везали, они, који су прихватили да гарантују за врлински живот свога кумчета, морати да се старају, убеђујући, саветујући, исправљајући њихов живот, показујући очинску љубав...
Кумови, и ви сте сада сазнали, да и вама прети велика опасност ако се лакомислено будете односили према својим духовним чедима“.