Када свет рачуна само на медицину, а срце тражи милост, јавља се Свети Пантелејмон – не само као сведок исцељујуће љубави Христове, већ и као позив да се у време страдања не изгуби вера, него продуби. Његов живот нас учи да истинско исцељење не почиње у апотекама, већ у срцу испуњеном љубављу.
Тиха сила милосрђа – изнад лекова
Иако се у православном предању Свети Пантелејмон слави као бесребреник, исцелитељ и чудотворац, његов лик је данас, више него икада, потребан да нас подсети на дубљи смисао хришћанства. Он није био светитељ зато што је лечио – него зато што је волео. Није страдао зато што је био моћан, већ зато што није могао да не воли.
У свету у коме се здравље често посматра као привилегија или предмет трговине, његово сведочанство милосрђа је непролазно. Када нас савремена медицина, често хладна и отуђена, остави без одговора за душу, Пантелејмонов пример нас враћа на суштину: да је сваки човек вредан безусловне љубави и бриге.
Исцељења – не као сензација, већ као позив на веру
Чуда Светог Пантелејмона нису само чудесни догађаји који треба да нас задиве. Она су живи докази да Божија милост и данас делује, али и позив да преиспитамо сопствену веру.
• Исцељење девојчице у Русији (1996.)
Како наводи руски православни часопис „Православна Русија“, једна девојчица из Владимира боловала је од тумора на мозгу. Лекари су прогнозирали највише неколико недеља живота. У очају, мајка одлази са дететом у Свето-Пантелејмонов манастир на Светој Гори. Тамо су ноћили у капели, а девојчица је дуго целивала икону светитеља. Дан касније, без икакве интервенције, болови су престали. По повратку кући, испитивања су показала да је тумор потпуно нестао. Лекари су признали: „Ово је ван наше моћи.“ Мајка је знала – то је било дело Божије љубави, пројављене кроз светитеља.
• Промена срца у Лесковцу (2003.)
У сведочењу игуманије манастира у Горњем Жапском, забележеном у духовном часопису „Светигора“, младићу који је након саобраћајне несреће био у коми, лекари нису давали наду. Његова мајка је донела уље из манастира Светог Пантелејмона и молила се неуморно – не да се дете по сваку цену спасе, већ да се „деси воља Божија“. Тог дана, после 40 дана, младић је отворио очи и шапнуо: „Видео сам човека у белом. Ништа није болело. Само љубав.“
• Исцељење без одговора – али са миром
У књизи „Свети Пантелејмон – сведочанства вере“, бележи се прича жене из Скопља оболеле од карцинома. Након молитве светитељу, рекла је: „Нисам оздравила. Али нестала је горчина. Почела сам да волим људе. Болест ме није напустила, али је страх отишао.“ Ово сведочанство открива да је понекад највеће чудо – када се душа ослободи страха.
Не само примати, него и волети
У времену у коме се Бог често тражи као последња нада, а молитва своди на „последњи покушај“, Свети Пантелејмон нас учи нечему много дубљем. Његов живот није доказ да је Бог ту да испуњава жеље, већ да је љубав јача од смрти.
Он није чудотворац да би задивио, већ да би посведочио присуство Бога у свету који пати. Његов пример нас не позива да тражимо чуда, већ да постанемо чудо једни другима – кроз саосећање, доброту и молитву.
Порука за наше дане
Светог Пантелејмона не славимо само као заштитника болесних, него као подсећање да свака болест, свако страдање и свака туђа рана могу бити прилика да се пројави Христос. Не по сили, већ по љубави.
Нека нам он буде не само посредник у молитвама за здравље, него и путоказ како да живимо – не тражећи лакши живот, већ дубљи смисао. Јер понекад је највеће чудо – кад срце поново научи да воли.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић