Ова света мученица из Едесе (Северна Грчка) пострада за Христа 1373 године, када Турци заузеше град Едесу. У граду Едеси и данас показују брежуљак где је жива закопана. Спомен њен врши се у Едеси 8 јануара.
Родом из Арабије. Зато што се обратио Христу и исповедао своју веру у Њега, он би посечен и спаљен од мухамеданаца у Тифлису 8 јануара 790 године.
Чувени египатски подвижник, свети Агатон се подвизавао у четвртом столећу. Слављен много због своје кротости, смирености и благости. Једнога дана к њему дођоше неки с намером да искушају те његове врлине, и да га разгњеве. И рекоше му: Јеси ли ти Агатон? Чули смо да си блудник и гордељивац. - Преподобни им одговори: Да, то је истина. - Опет му рекоше: Агатоне, ти си брбљивац и опадач. - Преподобни одговори: Да, то јесам. - Још му рекоше: Агатоне, ти си јеретик. - Преподобни одговори: Нисам јеретик.
Патријарховао око двадесет година (406-425). Родом је био из Савастије у Јерменији. Одбацивши Македонијево учење замонаши се, поставши затим и презвитер Велике Цркве. По избору за Царигр. Патријарха ревновао за Цркву и васпоставио празновање Св. Ј. Златоуста у Цариграду. Мирно се преставио у Господу 10. окт. 425 године.
Богомудро управљао Црквом свети отац наш Кир; патријарховао осам година (705-713 г.) у време цара Јустинијана II и Филипика; упокојио се 714 године.
Сви ови свети мученици пострадаше са светим Јулијаном
Преподобни Илија од ране младости ступи у монаштво, и проведе седамдесет пет година у потпуној самоћи у удаљеној суровој пустињи близу Антиноје Тиваидске[12]. Немогуће је исказати речима велике подвиге, којима се он одавао на врху дивље пустињске горе, одакле ни једанпут не сиђе у насељена места. А ка том врху пробијала се кроз оштро стење уска стазица, по којој се једва могло ступати ногом.
Ови свети беху из Ливије. Због исповедања Христа ухваћени и изведени пред намесника и кнеза Ливије. Пошто остадоше чврсти у вери Христовој, повалише их, па им везаше и руке и ноге; онда им наложише ватру на грудима, и тако их дуго пекоше, док светитељи не предадоше душе своје у руке Божје, и узиђоше на небо као победници. Пострадаше ови свети мученици у почетку четвртог века.
Овај светитељ живљаше у време цара Диоклецијана и намесника Кесарије Кападокијске Урвана. Беше свештеник и учитељ хришћана. Он подиже малу цркву; у њој се скупљаху врло многи хришћани; и он их учаше да само Христа поштују као истинитог Бога, и да не признају никаквог другог бога осим Њега. Због тога би оптужен намеснику, а он се уклони. Но Господ му се јави, и рече му: "Иди, Картерије, и пријави се онима који те траже, a ja ћу бити с тобом, јер треба много да пострадаш за име моје. И многи ће преко требе поверовати у мене и спасти се".
Епископствоваше у Кизику за време опаког цара Лава Јерменина, иконоборца. Како се не хте покорити декретима царским о избацивању икона из цркве, то и он би, с другим православним епископима, послат у изгнанство. У изгнанству проживе пет година трпећи многе муке и многа понижења Христа ради. Сконча 820. године и пресели се међу грађане небеске.
Григоријем чудотворцем хвали се не само Неокесарија, Него се због преподобног истога имена слави и света велика чудотворна Лавра Печерска. Када се Бог показа диван у светима својим: Антонију и Теодосију Печерском, у исто време и преподобног Григорија изабра за чудотворство, и призва га у своју свету Печерску Лавру. Пошто је преподобни Антоније самоћовао у пећини, овај блажени дође преподобном Теодосију који је управљао манастиром, и од њега прими монашки лик. Научи се сиромаштву, чистоти, смирењу са послушањем, и осталим врлинама. Нарочито пак ревноваше у молитви. И због многих подвига пре него ли због дуготрајног подвизивања он се удостоји дара чудотворства.
Благочестив учитељ и пастир стада Христова. Упокојио се 1012. године. У натпису једном у цркви Свете Софије у Охриду назива се „Григоријем премудрим”.
У време цара Теодосија дошла као некрштена из Картагине у Цариград са још четири девојке незнабошке. Патријарх Макарије крсти их и благослови им да живе као инокиње. Света Домника преда се подвигу са великом ревношћу и у тој ревности није слабила до саме смрти у дубокој старости. Упокојила се у Господу око 474. године. Просветљена Духом Светим она је могла прозирати догађаје у будућности и молитвом чудеса творити.
Подвизавао се у VII веку у обитељи Хозевитској, на путу из Јерусалима у Јерихон где се прво подвизавао преподобни Јован Хозевит.
Обоје од племенитих и богатих родитеља. Венчани у брак заветовали се живети девствено као брат и сестра. Раздаду све своје имање сиротињи, а они се замонаше, и то Јулијан оснује мушки, а Василиса женски манастир. Јулијан је имао до десет хиљада монаха, а Василиса до хиљаду монахиња. Када наста љуто мучење хришћана под Диоклецијаном, Василиса Бога мољаше да се ниједна од њених монахиња не устраши од мука и не одступи од вере православне. Услиши Господ молитву достојне слушкиње Своје и у току шест месеци узе к Себи све монахиње, редом, па напослетку и њихову игуманију Василису. Пред смрт Василиса имала виђење својих сестара из онога света: све јој се јавише светле и радосне као ангели Божји и призиваху своју духовну мајку да им што пре дође. Јулијанов манастир пак буде огњем сажежен од мучитеља, а Јулијан бешчовечно мучен и уморен најтежим мукама. У мукама Господ га је бодрио и крепио, те је све јуначки издржао, веру одржао, и име Христово прославио. Заједно с Јулијаном посечени су: син и жена мучитеља Маркијана; Келасије и Марионила, који видевши Јулијаново јунаштво у трпљењу мука, обратише се и сами у веру Христову; двадесет војника римских; седам браће из тога места; презвитер Антоније, и неки Анастасије, кога Јулијан у време мучења молитвом васкрсе из мртвих. Сви чесно за Христа пострадаше и грађани Царства небескога постадоше око 313. године.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 21.01.2022. Зачало 46.
Овај мученик Христов беше прост и сиромашан човек, али богат вером и мудар Духом Божјим. Једном нехотично ступи у препирку о вери с неким Турчином. Турчин беше школован и вешт на речи, но Атанасије се труђаше свим силама да истакне и утврди истинитост и преимућство хришћанске вере над мухамеданском. У том се растану. Другог дана Атанасије би позван пред суд. Овај Турчин стајаше ту као његов тужитељ. Када судија позва Атанасија да се одрекне вере Христове и потурчи, као што је тобож и изјавио пред својим сапутником дан раније, узвикну Атанасије: „Пре ћу примити хиљаду смрти него што ћу се одрећи вере Христове!” Зато би на смрт осуђен и обезглављен 1700. године у Смирни. Тело му је сахрањено у цркви свете Параскеве у истом граду.
Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Богојављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар; 25. мај ; 24. јун; 29. август.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 20.01.2022. Зачало 03.