Коме ћу прибећи за учињене преступе, осим к Теби Пресвета Мајко Господа и Спаса нашега. Свима који су без наде Ти си једина Нада, Тврђава и Заштитница, и зато се Теби они обраћају! Не одбацуј ни мене грешнога, Тебе сам нашао као једину утеху у животу моме.
Најпре се дуго време подвизавао као монах у Сољвичегодском Борисогљебском манастиру. Но њему се у сну јави свети Николај и нареди му, те он оде и основа у пустињском месту манастир на реци Маркуши. Преподобни провођаше све време у уздржању, бдењу, посту и молитви; и да би умртвио тело он ношаше на телу вериге све до смрти своје...
Родом Грк; потомак кнезова Макнувских; добио одлично образовање; у Русију дошао у свити принцезе Софије Палеолог к великоме кнезу Јовану III, 1473. године. Он изјави жељу да остане у Русији. Велики кнез му предлагаше високе положаје, али он то смирено одби, и заузе скромни положај бојарица код Ростовског архиепископа Јоасафа...
Свети Константин, потомак светог Владимира крститеља Русије, млађи син великога кнеза Свјатослава Јарославича, сам измолио од оца себи град Муром, насељен незнабошцима, да би тамо увео хришћанство. И он крену са породицом, духовништвом, војском и слугама у Муром. Но испред себе посла свог сина Михаила к Муромљанима, да их припреми за долазак кнеза...
Родом из Мале Русије. У младости ухвате га Татари и продају једном Турчину кожару као роба. Провео у ропству двадесет седам година, у месту Усаки у Малој Азији. Насилно га потурче. Оде у Свету Гору, замонаши се и проведе дванаест година при манастиру светог Павла. Реши се да пострада за Христа. Његов старац духовник Јосиф отпрати га у Усаки где се Пахомије јави свом бившем господару као хришћанин у монашком оделу. Турци га ударе на муке, потом баце у тамницу, и најзад посеку 8. маја 1730. године на сам дан Вазнесења. Од његове крви и моштију десила се многа чудеса. Сахрањен на острву Патмосу у цркви светог Јована Богослова. Тако овај сељак малоруски постаде мученик и венценосац у царству Христовом.
Преподобна Јелена Дечанска. Јелена је сестра Стефана Дечанског. Упокојила се средином XIV века и сахрањена је у манастиру Дечанима где јој се мошти и данас налазе. Њен портрет сачуван је у цркви у Горњем Матејевцу код Ниша.
Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 03.06.2026. Зачало 12.
He тражимо хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом...
Свети Појас Мајке Божије поново је међу Србима после шест векова, а реке људи који чекају у редовима покренуле су тихи духовни рат у јавности. Велике светиње одувек делују као непогрешив детектор човекове душе – у једнима буде неописиву радост и љубав, док код других изазивају бес, изругивање и несвесни отпор према ономе што је чисто и свето. Историјски повратак ове реликвије није обичан догађај, већ тренутак када се српски народ, кроз љубав и чудо, коначно враћа самоме себи.
О, Пресвета Владичице моја Богородице, од Ангела, Архангела, Херувима и Серафима узвишенија и од свих Светих најсветија, Дјево Свенепорочна, Мати Божија! Спаси ме, спаси ме смиреног и грешног слугу Твога.
И ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је из Бога. (II Кор. 2, 12) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Постоји један грех за који је Христос рекао да се неће опростити ни на овом ни на оном свету. Многи га замишљају као неку страшну реч изговорену против Бога, а он често почиње много тише – онда када човек зна шта је исправно, а ипак свесно бира супротно. Када се глас савести упорно игнорише, истина полако утихне, а човек све теже разликује добро од зла. Управо у томе крије се једно од најозбиљнијих Христових упозорења.
Све дајте за Христа и за Цркву Његову! Она треба да расте, а ми да се смањујемо смиреношћу.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 02.06.2026. Зачало 14.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 02.06.2026. Зачало 10.
+++ Духовски уторакПосле Христовог вазнесења ученици су остали у Јерусалиму и у једној соби на Сиону често су се окупљали и заједно се молили Богу очекујући с нестрпљењем обећанога Утешитеља, Духа Светога, који од Оца исходи. Место Јуде Искариотског међу дванаесторицом, коцком је било попуњено Матијом. На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. Како су на празник Педесетнице Јевреји, значи и апостоли у ону Педесетницу, украшавали своје куће грањем, цвећем и травом подсећајући се на време кад су после ропства лутали са Мојсијем по пустињи и живели у колибама од грања и лишћа, и данас се на празник Силаска Светог Духа на апостоле православне цркве испуњавају травом и цвећем од кога се плету венчићи.
Научени од Светога Духа говорите свети Божији људи. (II Петр. Ј, 21) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
У други дан Педесетнице Црква се сећа тренутка када се историја човечанства преломила – када је Дух Свети сишао на апостоле и од страха направио силу која је покренула свет. И данас остаје исто питање: да ли је тај Дух само део прошлости или стварност која и даље дише у човеку? Христос је рекао: „Утешитељ, Дух Свети… Он ће вас научити свему.“ Зато Црква није успомена, него живот – и место где човек постаје храм Божји.
Благодаримо Господу што је и нас, данашње Србе удостојио да припадамо Његовој светој Цркви, у чијим темељима је и наш народ. Христос је међу нама! Крст је на нама!