Постоји вера која мења живот – и постоји религија која остаје само на форми. Када се изгуби живи однос са Богом, остају правила, обичаји и празни покрети без плодова. Споља све може изгледати уредно и побожно, а изнутра тихо нестаје молитва и топлина. Страсна седмица почиње управо подсећањем на ту најопаснију духовну кризу.
Ако видите жену непристојно обучену, немојте је унапред етикетирати. Упознајте је са Христом. Она ће поверовати и окренути се Христу. Можда чак постане и светица.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 06.04.2026. Зачало 98.
МУХАМЕДАНЦИ из града Казана примили хришћјанство, али зато много пропатили од својих бивших једновераца, муслимана, и напослетку били убијени од њих, године 1552.
ОНИ у Кесарији Палестинској пострадаше за Господа мар чем посечени.
О овом светом Свештеномученику видети опширније под 13. априлом. (У неким Синаксарима он се спомиње још и 8. октобра).
Син Кариона Мисирца, који остави жену и децу и замонаши се. Захарију узме отац к себи, пошто га мајка није могла да исхрани. Иако млађи од многих стараца у Скиту, удостојио се био већих благодатних дарова него многи старци. Од благодати Божје осећао је као да му гори цела унутрашњост његова. На питање светог Макарија, ко је прави монах, одговори Захарија: „Онај ко себе непрестано принуђава на заповести Божје”. А на питање авве Мојсеја, шта значи бити монах, Захарија скине своју камилавку и згази ногама па рече: „Ако човек не буде овако сокрушен, не може бити монах!” Био великим светилом међу монасима у пустињи, и млад се упокојио у Господу.
Два друга Јован и Сергије, побратиме се пред иконом Пресвете Богородице у том манастиру. Јован беше богат човек и имаше петогодишњег сина Захарија. Разболе се Јован и пред смрт препоручи свога сина старању Сергијевом, и остави Сергију на чување доста сребра и злата с тим, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. Но када Захарија одрасте, Сергије одрече да је ишта примио од умрлог Јована. Тада му рече Захарија, нека се закуне пред оном истом иконом Пресвете Богородице, пред којом је ухватио братство са његовим пок. оцем, да ништа није примио од Јована, па му ништа неће ни тражити. Сергије пристане. Но када се закле, хтеде прићи да целива икону, али га сила нека држаше даље и не допушташе. Тада наједанпут поче бесомучно викати: „Свети оци, Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилостиви ангел!” То га демон беше напао по Божјем попуштању. Потом проказа сав новац што је Јован оставио. Но када отворише, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума Промислом Божјим. Примивши новац, Захарије га даде манастиру, а сам се ту постриже за монаха, проживе дуго, удостоји се великих дарова Божјих, и пресели се мирно у вечност.
Родом са острва Митилене. Био је епископ хиоски дуже времена. После буде изабран за патријарха. Но по лажним доставама, као да је радио против државе, Турци га најпре нуђаху да се потурчи, а када он то одлучно одби, обесе га 1657. године.
Пострадао за иконе од цара Лава Јерменина. Био монах и сабрат манастира Студитског. Па кад велики Теодор Студит би у заточењу, овога Јакова бацише на велике муке, да би се одрекао иконопоштовања. Но он оста истрајан и веран Православљу до краја. Изубијана и измучена, врате га назад у манастир, када зли цар Лав зло заврши живот. У манастиру умре од тешких убоја и пресели се међу небесне грађане.
У Селевкији рођен и васпитан. Кад је апостол Павле дошао у тај град, видео је Артемона, утврдио га још више у вери Христовој, и поставио за епископа тога града. Артемон је с љубављу и ревношћу управљао словесним стадом Христовим, био лекар душа и тела људских, и преселио се у вечност у дубокој старости.
Иако је молитва привилегија и највећа сила коју је Бог даровао човеку, многи је нису свесни, не познају је и не користе. Неки се, додуше, молитве сете али само у опасности, изненадној тешкој болести или некој несрећи. А има и таквих који, колико год да моле, не виде плодове својих молитвених напора. Бог их, како често кажу, не чује. Ове и сличне недоумице, тема су филма „Помилуј ме, Боже“...
Осим што говори о јединству вере и медицине, документарни филм "Бог има задњу реч", садржи и сведочанства о чудесним исцелењима пацијената, које је савремена медицина, немоћна да их излечи, прогласила неизлечивим. Износе их лекари који су их лечили, потврђујући да је, као и у свему другом, Бог Тај који има задњу реч.
И кад га видјех, падох к ногама његовијем као мртав. (Откр. 1, 17) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим.
o_slovo>+++ Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети(Недељу дана пред Ускрс) Сутрадан после последње суботе пред Пасху, Исус пође у Јерусалим. На изласку из Витаније опколи га гомила народа која је све више расла како су се приближавали Јерусалиму. Многи су чули за чуда која је Христос чинио и похрлили су да га виде. У Јерусалим Христос је ујахао на магарету, да би се испунило пророчанство и да би показао како Цар Славе долази скромно а не у царској помпи овога света. Народ је резао гране од палми и бацао на пут, а многи су скидали са себе хаљине и простирали их пред ноге магарету. Ученици и народ, деца испред свих, запевали су: „Осана (спаси, дај среће) Сину Давидову! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев; Осана на висинама!” Фарисеји су сматрали све ово светогрђем, па су се обратили Господу: „Чујеш ли шта ови говоре!?” А Он им је одговорио речима из Писма: „Зар нисте читали: из уста деце која сисају начинио си себи хвалу”. Црква овај догађај слави у последњу недељу пред Васкрс, а народ овај празник зове Цвети.
Није нам дато да знамо какве све силе обитавају у човеку, нити слутимо да и у највећем грешнику тиња љубав према Богу и свему Светоме. Међу бројним примерима из историје спасења издваја се повест о римском судији кога, на чудесан начин, избавља Пресвета Богородица – јер је у његовом срцу, упркос свим сагрешењима, опстала искрена љубав према Њој.
Право смирење се мери нашом спремношћу да без роптања прихватимо понижење и да се против њега не побунимо…