Свете мошти Претечиног оца, светог Захарије, нађене су у време цара Теодосија II Млађег (408-450) у месту Кофар код Елевтерупоља у Палестини, као што о томе пише код историчара Теофана и у Пасхалној Хроници. Мошти св. пророка Захарије налазе се сада у Италији.
Преподобни и богоносни отац наш Димитрије роди се од побожних родитеља у граду Перејаславу. Још измлада он изучи књигу и одаде се читању божанствених књига. Многе своје вршњаке он превазилажаше разумом, И падаше у очи својим смиреноумљем које је свагда скривао у срцу свом. Волео је да често размишља о оном животу, о суду Божјем, о Царству Небеском, о радости праведних и о рајском блаженству. Изучивши Свето Писмо, он се убеди у пролазност овог земаљског живота. Зато он остави овај ташти свет и прими монаштво у манастиру Нагорном Борисогљебском у свом родном месту Перејаславу...
Грчка царица, супруга злога цара Теофила иконоборца. По смрти Теофиловој Теодора се зацари са својим сином Михаилом III. Одмах успостави поштовање икона на сабору у Цариграду 842. године. Том приликом установљено је празновање победе Православља, које се до дана данашњега врши у прву недељу Часнога поста. Ова света, за цркву заслужна жена, предаде душу своју Богу 11. фебруара 867. године. У то време потпуног торжества Православља над свима јересима буду, по Божјем дивном Промислу, послати свети Кирил и Методије међу Словене као мисионари хришћански.
Пореклом Србин, из града Кратова. Млади Ђорђе беше по занату кујунџија, а по срцу и души уверени и богомољни хришћанин. Тек му беше осамнаест година када га Турци хтедоше потурчити. Но Ђорђе оста у вери тврд као дијамант. Тада га Турци мучише многим љутим мукама, и најзад га спалише жива на ломачи. Пострада за лепу веру Христову 11. фебруара 1515. године у Софији, за време цара Селима и прослави се славом неувелом на небесима.
Родом из области кападокијске. Богобојажљив и кротак из раног детињства. Због својих великих врлина изабран за епископа града Севастије. Беше Власије велико духовно и морално светило у том незнабожачком граду. У време тешког гоњења хришћана свети Власије храбраше своју паству и посећиваше мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут беше славни Јевстратије. Када град Севастија оста сасвим без хришћана - једни изгибоше, други избегоше - тада се старац Власије повуче у планину Аргеос, и тамо се настани у једној пештери. Дивљи зверови познавши светог човека, прибише се око њега, и он их нежно миловаше. Но гонитељи нађоше светитеља у том скривеном месту и поведоше га на суд. Уз пут Власије исцели једнога дечка, коме беше застала кост у грлу; и на жалбу неке бедне удовице, да јој вук уграбио беше прасе, учини силом своје молитве, те јој вук врати прасе. Мрачне судије га жестоко мучише, бише и стругаше. Својом непоколебљивошћу у вери Христовој Власије обрати многе незнабошце у веру. Седам жена и два детета тамноваху заједно с њим. Жене бише најпре посечене, потом и дивни Власије са она два детета. Пострада и прослави се 316. године. Народ се моли светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од зверова. На Западу пак моле му се још и против гушобоље.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 24.02.2019. Зачало 79.
Спочетка се подвизавао у Обнорском манастиру, у Вологодској епархији. Затим се удаљио и на ушћу реке Корјажемке основао Корјажемски манастир, и био игуман. Упокојио се 10 фебруара 1540. године. Свете мошти његове обретене нетљене 1557. године.
Кнез новгородски Владимир, унук св. Владимира равноапостолног. Упокојио се 1052. године. И његова мајка, супруга великог кнеза Јарослава I, која се пред смрт замонашила добивши име Ана. Упокојила ce 1051. године.
Ови ови архијереји Божји у разна времена богомудро и свето епископствовали на епископском престолу Новгородском, Богу угодили, себе благодаћу и врлинама еванђелским осветили и посветили, ревносно паству ка Царству небеском водили, и тако Царство небеско и сами задобили.
Богоугодно патријарховао Јерусалимском Црквом у другој половини седмога и почетком осмога века. Упокојио се 706. године. Изгледа да је, због најезде Арапа, боравио дуже времена у Цариграду. Учествовао је на Шестом Васељенском Сабору 680-1. године у Цариграду.
Преко светог Харалампија поверовале у Христа, и за TO мачем погубљене
Џелати светог Харалампија, поверовали у Христа, и за то мачем посечени
Родом из Понта; син богатих родитеља; у младости службовао у војсци; био и на царском двору разносач царских грамата. Дошавши у Антиохију он се настани на једној гори у пећини где су сахрањивали мртваце. У тој гробници он проведе четрдесет година, водећи врло суров живот, очишћујући душу божанским созерцањем и узлажењем к Богу помоћу врлина. Једанпут недељно свети Зинон је одлазио у цркву и причешћивао се Светим Тајнама. У пећини својој, овај богоугодник није имао ни постеље, ни огњишта, ни светиљке; једине ствари које је он имао и сва драгоценост биле су му књиге које је добијао од својих познаника. На себи је имао бедну одећу; хранио се хлебом који му је доносио познаник богољубац, и то у малој количини; пиће му је била само вода. Био неизмерно смирен и ниушта није сматрао себе, иако је изобиловао благодатним даровима. Преставио ce y почетку петога века.
Девица Ената беше родом из Газе јудејске, а Валентина из Кесарије. Пред судију Фирмилијана би изведена на суде Ената, врло племенита девица, и суђена. Приморавана да се одрекне Христа, она не хтеде. Зато је обесише о дрво, и дуго бише моткама по грудима. А чесна Валентина, такође девица, не мoгући да гледа судијину нечовечност и зверскост, које испољава на девици Енати, смело ступи пред судију и иступи против њега. Овај нареди да она одмах принесе жртву боговима на жртвенику који је био спреман у близини суда. Доведена пред жртвеник, она га, заједно са ватром што беше у њему, обори и ногама изгази. Разјарен због тога, мучитељ је стави на толике и такве муке, да се оне не могу описати. Очајан што не може да натера две девице на жрвоприношење боговима, он најзад донесе одлуку да их сажеже на огњу. И тако блажене девице примише венце мучеништва. После тога изађе на поприште свети Павле. Прво га ставише на разне муке. Али пошто у свим тим мукама он благодаћу Христовом остаде неповрећен, би осуђен на посечење мачем. Заблагодаривши Богу за то, и помоливши се за своје једновернике, он преклони под мач чесну главу своју, и би посечен. И тако предаде душу своју у руке Божје, од кога и доби венац мучеништва.
Чудотворац печерски. Назват је Лободником зато што за све време живљења у манастиру Печерском није окусио хлеба, него се хранио лободом, месећи је на свој начин и правећи некакав хлеб од ње. Кад би он дао некоме од тог свог лободног хлеба с благословом, хлеб је бивао сладак као од меда; а кад би му га неко украо, бивао је горак као пелен. Једно време када неста соли у Русији, Прохор је раздавао народу пепео као со. Пепео, који је он раздавао с благословом, бивао је со; пепео, пак, који би неко сам узео, бивао је обичан пепео. Кнез Свјатополк нареди те се у његов дворац пренесе сав пепео из Прохорове ћелије, без питања и благослова монахова. Но када се пепео пренесе, они који окусише уверише се да је пепео а не со. Тада рече Прохор народу што долажаше њему за со, да иду сви у кнежев дворац, па кад кнез избаци онај пепео из своје куће, нека они узму и носе као со. Народ тако учини, и опет пепео беше со. Уверивши се у ово и сам кнез испуни се поштовањем и љубављу према Прохору светом, те кад овај умре 1107. године, он га својим рукама положи у гроб покрај великих руских светитеља Антонија и Теодосија.
Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот”. Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. „Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!” После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 23.02.2019. Зачало 103.
Јеросхимонах Сампсон Сиверс, један од најзначајнијих руских духовника двадесетог века, изданак петроградске грофовске породице, личност високог образовања и дубоке духовности, понео је тежак крст духовника и монаха у време најсуровијих комунистичких прогона. Пролазећи кроз голготу комунистичких затвора и логора, тешио је, бодрио и духовно руководио хиљаде душа којима је, у та тешка времена, била потребна подршка и духовни савет. Отац Сампсон је био истински старац, а не просто стари свештеник.
Блажени Роман родио се у граду Росу, близу Антиохије. Кад постаде пунолетан, он се затвори у малој келији у околини Антиохије. У својој келији никад није ложио огањ ни палио свећу. Храна му беше хлеб и со, пиће - вода; и то у врло малим количинама, тек да одржи живот. Носио је само власеницу, а испод ње тешке ланце. Ради таквих подвига преподобни Роман се удостоји од Бога дара чудотворства: благодаћу Божијом исцељивао је разне болести. Многе заблуделе извео је на пут спасења који води у царство Божје. Доживео је дубоку старост, и мирно отишао ка Господу. Чудотворац за живота и по смрти. Помаже неплодним женама, кад му се моле.