УЧЕНИЦИ светог свештеномученика Дионисија Ареопагита. Пострадали за Христа мачем посечени.
Најпре био небрижљив према спасењу душе своје. Но разболи се тешко, и умре, и поврати се од смрти, и би здрав. То га потпуно промени. Он се затвори у Светој Гори у келију и ни с ким ни речи не проговори дванаест година. Пред смрт отворише му монаси келију и умолише га, да им каже неку поуку. Он само рече: „Ко на смрт помишља, не може згрешити”. Од њега су произашли тзв. „исихасти”, који су ћутање, богомислије и умну молитву истицали као врховну делатност правих монаха. Они су имали нарочити скит исихаста, или безмолвника, у Светој Гори. Прича се и за светог Григорија Богослова, да је био безмолвник у време Часног Поста. Свети Исихије живео у VI веку.
Јеромонах и затворник. О Васкрсу 1463. године њему се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом он је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру, он викне: „Свети оци и братије: Христос воскресе!” У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: „Ваистину воскресе!”
Постоји једно благо које не може изгорети, бити украдено или одузето. То непролазно благо није ни злато ни слава, већ ризница која остаје и када све друго изгубимо у часу смрти. Јер само је душа оно што нико не може да нам одузме.
Патријарх Пајсије I Јањевац-Књигољубац (1614 -1647),водио је компромисну политику са Турцима. Расправљао је и о питању сједињавања са Римском црквом, обавестивши папу о главним сметњама. Таквом помирљивом политиком успео је да ублажи тегобе ропства очувавши српско духовно биће и националну свест, уз стално подсећање на славне дане српске државности.
БЛАЖЕНИ Кипријан подвизавао се на маленом острву при ушћу реке Увоте, у Владимирској губернији, и преставио се 1662 године. Гроб његов налази се у цркви села Воскресенског, у Ковровском срезу.
ПОРЕКЛОМ из села Атра у Халдејској области византијског царства (близу Трапезунта). Био истакнути војсковођа у борби хришћана против Агарјана. Мученички пострадао од Селџучког емира у граду Теодосиупољу, у време грчког цара Алексија I Комнена, око 1090. године. Света глава му затим пренета у Трапезунт, где и храм би подигнут њему посвећен.
ОВА света жена прва поверова у Христа у граду Атини, заједно са Св. Дионисијем Ареопагитом (спомен његов 3. октобра), после тамошње проповеди Св. Апостола Павла на Ареопагу (Д. Ап. 17, 34).
Георгије беше из Филаделфије у Малој Азији; син хришћанских родитеља; по занимању абаџија. Имао радњу у селу Карацасу. Потурчио се из непромишљености. Али након мало дана покаја се и стаде горко оплакивати свој страховити грех. У том покајничком расположењу побеже из села и отпутова у Свету Гору...
Преподобни Теофил беше монах за царовања Лава Исавријана.[28] Гледајући безбожност овога тиранина и рат који води против светих икона, богољубиви монах Теофил ступи пред њега и неустрашиво га изобличи, називајући га безбожником и безакоником и претечом Антихриста. Разјарен тиме, насилник нареди те неустрашивог монаха страховито тукоше, па у тамницу вргоше и глађу морише. И доста времена он проведе у тамници мучен глађу и жеђу. Затим би послан у заточење. И тамо, узносећи благодарност он отиде Господу.
Пострадао са Св. Кипријаном и Јустином (чији је спомен под данашњим датумом).
Кнежеви хришћански из Аргвента. На смрт осуђени за Христа у Имеретији од калифа Емил-ел-Муменима и потопљени у реци 730. године. Пред смрт се молили Богу, да Бог опрости грехе свима онима који буду њих призивали у молитви на помоћ. По свршеној молитви пуче гром и чу се глас с неба да им је молитва услишена. Мошти им почивају у Грузији, у манастиру Моцамети.
Кипријан - досељен из Картагине у Антиохију, где живљаше и Јустина са својим родитељима, Едесијем и Клеодонијом. Едесије беше жрец идолски и цео дом његов незнабожачки. Но када Јустина, ходећи по црквама хришћанским, позна веру праву, она обрати и оца и мајку Христу Господу. И све троје примише крштење од Оптата епископа. Кипријан пак беше волх, имаше везе са дусима нечистим и гаташе. Неки развратан младић, Аглаид незнабожац, хтеде пошто-пото прелестити свету Јустину, јер се занесе лепотом њеном, па како га света девица одсудно одби, он потражи помоћ код Кипријана. Кипријан навођаше зле духове, једне за другим, на Јустину, да би у њој распалио страст нечисту за Аглаидом, но не успе у томе ништа, јер света Јустина крсним знамењем и молитвом Богу одгоњаше од себе духове злобе. Тада Кипријан позна силу крста, и сам се крсти, и временом постаде презвитер и епископ. Озлобљени незнабошци оптужише њега и Јустину, и обоје беху предати суду у Дамаску, потом мучени и посечени у Никомидији крајем III века.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 15.10.2025. Зачало 21.
У тренуцима када свет изгледа несигурно, данашњи празник Покрова Пресвете Богородице подсећа нас да над људима постоји невидљиви омофор – мајчински, молитвени, спасоносни. Богородица не стоји на дистанци, већ је увек у срцу историје и сваке личне невоље, као посредница љубави Божије. Њен омофор није само симбол, већ стварност која сведочи да светлост увек тријумфује над мраком.
Свети Домнин беше из Солуна. Када цар Максимијан[34] зидаше себи дворац у Солуну, свети Домнин би ухваћен као хришћанин и проповедник побожности и приведен цару на суд. Цар му са гњевом рече: Како се усуђујеш да исповедаш другог Бога, док цар чествује и исповеда древне богове предака својих? Ако дакле желиш да живиш, принеси боговима жртву. - Но пошто светитељ то одби, цар тиранин нареди да му чупају тело. И док мученик трпљаше то мучење, он исмеваше цара. Због тога незнабожни цар нареди да мученика изведу ван града и одсеку му ноге. И пошто мученику одсекоше ноге, он још читавих седам дана остаде жив, иако за то време не окуси ништа. И узносећи благодарност Господу, блажени мученик My предаде душу своју.
Ови свети преподобномученици подвизаваху се у манастиру Зовији близу Севастије, за царовања Константина и Ирине.[38] Агарјански емир Алим[39] нападе на ту област и заузме је. И примораваше емир ове преподобне оце да се одрекну вере Христове. Но игуман Михаил неустрашиво изобличи и исмеја емира Алима, а своје монахе побуди и охрабри да јуначки поднесу смрт за Христа. И ови славни монаси показаше велику храбост: први преклонише главе своје под мач и бише посечени. А после њих и преподобном Михаилу би глава одсечена мачем. И тако ови блажени отидоше ка Господу Христу, за којим жуђаху.