РОДОМ из Корељског краја; младост провео у Валаамском манастиру; по навршеном пунолетству примио монаштво у Тихвинском Успенском манастиру, Новгородска епархија. Године 1600. настанио се као отшелник на обали Синичјег језера. Слава његових подвига убрзо привуче к њему љубитеље пустињежића, и он основа на обали језера општежићни манастир. Преподобни скончао мученички; убијен од Пољака 1612. године приликом пљачкања манастира. Године 1653. свете мошти његове пренете у Благовештенску цркву, њиме подигнуту.
Овај славни мученик Христов Мирон беше из Мега Кастрарита; син побожних и благородних родитеља. Измалена он беше благе нарави, миран, чедан, велики љубитељ девствености и целомудрија. Једном речју, он беше млад по узрасту, али стар по мудрости. Притом Мирон беше врло леп и мио младић. Он изучи кројачки занат; и као радник беше одличан и веома уредан...
Видети о њима под данашњим даном: Спомен св. мученице Фотине, Самарјанке. Видети такође и под 26. фебруаром.
Видети о њима под данашњим даном: Спомен св. мученице Фотине, Самарјанке. Видети такође и под 26. фебруаром.
РОЂЕНЕ сестре свете мученице Фотине Самарјанке.
Богоносни отац наш Никита Исповедник живео је у време иконоборачке јереси, Беше епископ града Аполонијаде у Витинији (Мала Азија). Беше свети Никита не само побожан и православан, него и љубљаше људе и чињаше велике милостиње, и уз то још он веома добро знађаше Свето Писмо и беше мудар и речит. Будући примораван од иконобораца у време цара Лава Исавријанца (813-820. г.) да се одрекне поштовања светих икона Господа Христа и Пресвете Богоматере и светих Ангела и Светитеља, и не приставши на то, буде мучен и на крају протеран у изгнанство. У изгнанству се од мучења разболе и предаде свету душу своју Господу.
Ове свете жене - Александра, Клавдија, Ефрасија, Матрона, Јулијанија, Ефтимија и Теодора, пострадаше 290. године, за време великог гоњења које настаде на хришћане под царем Максимијаном.
То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Гоподом Христом на Јаковљевом бунару кад Сихема (Јн 4, 1-42). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су били у Картагену у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, буде бачена у бунар, где сконча, и оде у бесмртно царство Христово.
Преподобни мученици Јован и други, из обитељи светог Саве Освећеног код Јерусалима. Овај славни манастир, посећиван и од светог Саве српског, и обдарен од неколико владара српских, и дан-данас постоји. Више пута нападат је од дивљих Арапа, пљачкан и пустошен, но Промишљу Божјом, увек је обнављан и до данас сачуван. У време царовања Константина и Ирине би нападнут од Арапа и опљачкан. Монаси не хтеше бежати, него саветујући се са својим игуманом Томом, рекоше: „Ми смо одбегли из света у ову пустињу ради љубави Христове, срамота је сад да бежимо из пустиње из страха од људи. Ако будемо убијени овде, бићемо убијени због наше љубави према Христу, због кога смо и дошли овде да живимо”. - И тако одлучивши, дочекају ненаоружани оружане Арапе, као јагањци вукове. Арапи неке од њих стрелама умртве, а неке затворе у пећину светог Саве, па наложе ватру на улазу, те их димом угуше. И тако многи од њих скончају као мученици Христа ради и преселе се у царство Онога кога су љубили и ради чије су љубави изгинули. Чесно пострадаше пред Васкрс 796. године у време цара Константина и Ирине и патријарха јерусалимског Илије. Но убрзо постиже праведна казна дивље нападаче. Враћајући се својим шаторима, они се посвађају и у узајамној борби сви изгину. То се догодило 796. године.
Прво Бденије. У православној Цркви имамо Прво и Друго бденије. Бденије или бдење је појам који долази од глагола „бдити", као што можемо бдити над дететом, или над својом душом. Прво бденије је у ствари јутрење са читањем великог канона Светог Андреја Критског.
Све што је икада ико постигао у животу није његово постигнуће и успех. Јер, буквално све што имамо, дато нам је рођењем као дар од Бога. Зато не одбацујмо драгоцени дар овог живота, него га употребимо добро, употребимо га за Бога, а Он ће нам дати и све остало што нам је потребно.
Православље носи у себи једину силу која може да се супротстави светском злу, светлост коју западни свет није схватио и коју је одбацио. Зато Православље, у коме је истина Христос, које увек поседује пуноту Духа Светог и чији су критеријуми вере чврсти и непромењиви, представља највише служење човечанству: чувајући Таворску светлост, оно једино открива пут ка стицању ове светлости и пут ка спасењу.
ХРИСТОВ новомученик Николај, родом из Смирне, пострада од Турака у Смирни 21. марта 1657. године. Његов се спомен врши још и 6. децембра.
ОСНИВАЧ Спасо-Преображењског манастира. Син бољарина Охљебина; примио монаштво у Кириловом-Бјелојејзерском манастиру. Заједно са својим учитељем светим Нилом Сорским путовао по светим местима на Истоку. Био у Цариграду и у Светој Гори. По повратку отуда настанио се на 70 врста од Вологде, и тамо основао споменути општежићни манастир. Упокојио се 19. марта 1521. године. У манастирској цркви почивају свете мошти преподобног Инокентија.
Суочен са неизлечивом болешћу свог вољеног детета, очајни отац је понудио завет Богу. Услишена молитва је као чудо вратила здравље његовом сину. Али, уместо захвалности, отац је смислио лукав план да превари Бога и не испуни свој завет. И дете се потом опет разболи и - умре. У свом одговору, владика Николај каже: Да ти се ништа није догодило због нарушеног завета, ти би безбрижније него икад наставио низати грех за грехом; дете би се твоје привикло твоме грешењу, и временом би обоје изгубили душе. Овако, Створитељ је окренуо твоју неправду на спасење и детета и тебе. Због тога не ропћи на немилост Свевишњега, него му благодари на милости...
Суочавање са тешкоћама може уздрмати уверења. Ипак, истинска вера се огледа у спремности да се, упркос несавршености, ослонимо на оно у шта верујемо. То је унутрашњи осећај сигурности који прожима наш живот, чак и у најмрачнијим тренуцима.
ОВИ свети мученици бише мачем посечени за своју веру у Христа.
Када у време цара Максимијана. 298 године, плану у Никомидији гоњење на хришћјане, тада стадоше хватати хришћане и бацити у тамнице. Затим их много испитиваху и истјазаваху; и оне који остајаху до краја у вери Христовој, предаваху на смрт. У то дакле време беху и ови Христови мученици, Трофим и Евкарпион. Они најпре беху храбри официри у царској војсци. Као такви, они беху гонитељи и крајњи непријатељи Христа и хришћана: хватаху хришћане и бацаху их у тамнице, јер им насилник беше дао сву власт над хришћанима: кажњавали су и убијали које год су хтели, и спасавали опет које су хтели.