Рођен у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана;... имаше љубав к свима, мир са свима; благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима”. Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа. Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму двадесет хиљада мученика (в. 28. децембар). То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се тиме не оконча, него се продужи, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Свети Антим се удаљи у једно село, Оману, не да би утекао од смрти, него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мученишта, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла двадесет војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима, уведе их у дом и угости, па тек онда рече, да је он Антим, кога они траже. Задивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се сакрије, а они ће рећи цару, да га нису могли наћи. Али Антим одговори, да он не сме дозволити, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава, него пође са војницима. Успут сви војници повероваше у Христа и беху крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV века.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 16.09.2023. Зачало 97.
У животу човека постоје само два пута: један је уски, други је широки. Ни на један ни на други пут нико нас не присиљава. Ни са једном ни на другом нико нас не задржава. Којим ћемо путем ићи, то зависи од нашег избора. Али, ко жели да чује који је прави, у Јеванђељу је јасно речено. Зашто морамо да постимо, зашто усамљеност, зашто толико молитве, итд? Они који прате пут спасења знају колико је све то неопходно, док они који избегавају овај пут, пре би да не слушају о томе...
Синод са великим жаљењем указује на веома трагичну чињеницу да се појединци српског рода и православне вере јавно одричу светих мученика, пострадалих само зато што су били Срби и православни хришћани, поричући њихово постојање, живот у верности Христу Господу, због Кога су и задобили мученички венац. Вишеструко умањивање броја усташких жртава, само је део пројектованог свеобухватног, глобалног процеса чији креатори намеравају да униште све вредности људске цивилизације – нацију, породицу, веру у Бога, родитељство, полове, па тако и појам о хришћанским светим мученицима.
Ови свети мученици бише оптужени као хришћани код старешине Вавде, у Адријанопољу у Тракији. На његово питање ко су, одакле су и какво им је занимање они одговорише да су хришћани. Старешина им заповеди да принесу жртве идолима, но пошто они одбише, бише жестоко бијени воловским жилама и тако мученички скончаше и душе своје предадоше у руке Господа свога. (Од овог истог незнабожног старешине пострада и св. мученик Амун ђакон, који се помиње 1. септембра).
За царовања римских царева Диоклецијана и Максимијана (282-305 г.) пострадаше за Христа у Никомидији 3618 мученика, који добровољно дођоше из Александрије. По убиству светог Петра, архиепископа Александријског, његове убице повероваше у Господа са свима домашњима својим и са многим другима који жуђаху да умру за Христа. Узевши дакле са собом своје жене и децу и све ближње, они драговољно пођоше у Никомидију на мучење за Господа Христа, и изађоше пред цара вичући: "Ми смо хришћани!" Чувши то Диоклецијан се смути, и најпре их ласкама наговараше да се одрекну Распетога. А када они то не хтеше учинити, он нареди војницима да их пред њим исеку мачевима и тела њихова баце у горске провалије. После много година чесне мошти њихове бише пронађене, по чудесима која биваху од светих мученика.
Син Аронов и други по реду првосвештеник израиљски. Помоћник Мојсејев при пребројавању земље обећане на дванаест колена. Верно чувао ковчег завета у Силому, и скончао мирно.
Празнује се и 30. августа. Прво беше златар, па по Божјем Промислу а због своје велике добродетељи, посвећен за свештеника. Као младић једном хођаше свети. Јован са неким старим монахом, Јевсевијем, из Палестине. Наједанпут дође глас Јевсевију од некога невидљивога: „Авва, не ходи с десне стране великог Јована!” То глас Божји наговештаваше велику службу, на коју Јован ускоро имаше бити позван. После блаженог Евтихија Јован би изабран за патријарха цариградског. Никако се не хте примити, но би застрашен од неког небесног виђења, те се прими. До смрти своје беше велики испосник, молитвеник и чудотворац. Упокојио се 595. године. По смрти нађено код њега као једина му својина: једна дрвена кашика, једна ланена кошуља и једна стара одећа. Знаменити су му списи О покајању и О исповедању.
Родом из Пафлагоније, од хришћанских знаменитих родитеља, Теодота и Руфине. Родитељи његови беху бачени у тамницу за Христово име. У тамници најпре му умре отац; а мајка му, пошто роди њега, и сама сконча. Тако, дакле, оста новорођени младенац у тамници између мртвих тела својих родитеља. Но Бог Промислитељ посла ангела Свога некој племенитој удови Амији, којој се ангел на сну јави и рече, да иде у тамницу и узме дете к себи. Ама измоли од градоначелника дозволу, да сахрани умрле, а дете узе у своју кућу. Тек кад му се наврши пет година, поче дете говорити, и прва му реч беше: мама! због чега и доби име Мамант. У школи Мамант показа необичну бистрину; а пошто беше код куће васпитан у хришћанском духу, то он не тајаше веру своју него је исповедаше пред својим врсницима исмевајући идоле. У време цара Аврелијана би жестоко гоњење хришћана. Незнабошци не штеђаху ни децу хришћанску. Маманту беше петнаест година, када би изведен пред цара. Рече му цар, да бар само устима се одрече Христа, на што му Мамант одговори: „Ни срцем ни устима нећу се одрећи Бога и Цара мога Исуса Христа”. Цар нареди те га тукоше, свећама палише, и најзад вргоше у море. Но ангел Божји спасе га, и одведе на гору високу, близу Кесарије. Ту је он живео у самоћи и молитви. Од његове светости дивљи зверови су се питомили. Најзад и ту буде пронађен од гонитеља и поново на муке стављен. Победивши и силу огња и дивљих зверова, Мамант свети би прободен трозупцем од некога жреца идолскога. И тако предаде душу своју свету Богу, коме је веран остао у свима мукама. Од његових моштију догодише се многа исцељења болних.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 15.09.2023. Зачало 26.