Док ради, човек је обично срећан и испуњен јер остварује своје способности и потенцијале. А онда, изненада, „изгори“. Ништа му више не причињава задовољство, мотивација нестаје. Остају само обавеза и горчина. Професионално сагоревање постало је један од главних проблема савременог доба. Од њега пате учитељи, лекари, новинари, музичари, свештеници... Зашто се то дешава људима и шта се против тога може учинити, објашњава свештеник и психолог Петар Коломејцев, декан Психолошког факултета Православног института Светог Јована Богослова Руског православног универзитета.
Узроци емоционалног сагоревања
Опште је познато да човек може да се умори. Постоје различите врсте умора – физички, интелектуални и емоционални. Треба разумети да нас не исцрпљују само физички или ментални напори, већ и снажна емоционална искуства. Човекова способност да доживљава јака осећања није неограничена. Она има своју границу. Када се човек нађе на граници својих могућности или је пређе, може доћи до емоционалног сагоревања.
Различити људи имају различите емоционалне ресурсе. Једна особа може да доживи велики број снажних емоција, док се друга веома брзо емоционално засити и тада осети потребу да се повуче и изолује како би сачувала преосталу снагу. Снажне емоције понекад могу бити веома тешке за човека, па психа има своје заштитне механизме. Један од њих је, на пример, потискивање из сећања оних успомена које су повезане са превеликим емоционалним набојем.
Када ти механизми више не успевају да нас заштите, јавља се оно што обично називамо емоционалним сагоревањем. То се прилично често дешава људима који раде у професијама које подразумевају сталан контакт са другим људима и пружање помоћи.
Постоје два карактеристична знака сагоревања. Први је равнодушност – човек више ништа не жели, престаје да реагује на оно што се дешава око њега, губи емпатију, више не препознаје туђи бол, а понекад постаје и циничан. Други знак је раздражљивост, која понекад може да достигне и веома висок степен, па човек реагује бурно и непримерено.
Понекад се деси да човек због емоционалне исцрпљености више није у стању ни да обави обичан телефонски разговор и једноставно спусти слушалицу са речима: „То је то, не могу више!“ А сада замислимо свештеника који треба да саслуша исповест стотину људи у једном дану, од којих је сваком потребно посветити пажњу и показати саосећање. То је изузетно тешко. Колико болесних пацијената може да издржи лекар? Са колико клијената психолог може да сачува способност за истинску емпатију? А наставник – са колико ученика може да одржи жив и сталан ментални и емоционални контакт? Шта је са људима који се баве уметношћу, са глумцима који не само да играју своје улоге већ у њих уносе снажна осећања и на неки начин их проживљавају? Нажалост, емоционална исцрпљеност код многих људи доводи до сукоба са најближима, свађа, скандала, па и до злоупотребе алкохола.
Многима је познато ово стање – када човек више не жели ништа да ради, када му се чини да не жели ни да гледа, ни да слуша, ни да реагује на било шта, већ само да затвори очи. Оно што је раније наилазило на жив одјек у срцу и изазивало жељу за деловањем, сада га оставља потпуно равнодушним. Човек осећа као да је у њему наступила нека врста „окамењене неосетљивости“ – тупост и пустош.
Емоционално сагоревање није никаква измишљена појава. Оно је реалност савременог живота и посебно често погађа људе који много брину о другима и који су навикли да стално дају себе. Зато човек, када осети да га обузима апатија, често покушава да је савлада силом воље и примора себе да настави да обавља све неопходне задатке. То, међутим, неретко доводи до раздражљивости, која може да прерасте у бурне реакције и сукобе. Тако, на пример, код болничког особља болесни и старији људи уместо саосећања могу почети да изазивају раздраженост и бес. На крају, осећај да су сви напори узалудни може човека довести и до депресивног стања. Као последица сагоревања могу се развити и различите зависности. Зависност од алкохола, дувана, секса или интернета представља погрешан начин покушаја да се човек избори са сопственом исцрпљеношћу.
Брига о себи као превенција
У ствари, не би требало да дођемо до тога да потпуно сагоримо на послу. Требало би да научимо да бринемо о себи док радимо. Брига о себи није себичност, већ, напротив, предуслов да можемо да будемо од користи другима. Ако сте некада летели авионом, вероватно се сећате упутстава шта треба учинити ако дође до пада притиска у кабини: коме прво ставити маску за кисеоник? Детету? Не, себи. Јер ако најпре ставите маску детету, а затим изгубите свест, дете вам више неће моћи помоћи. Ако најпре обезбедите кисеоник себи, моћи ћете да помогнете и детету, чак и ако је оно већ изгубило свест.
Ако сами себи не помогнемо, нећемо моћи да помогнемо ни другима. Ако смо и сами узнемирени и на ивици снаге, како можемо да смиримо другог човека и помогнемо му да се сабере? Исцрпљени свештеник или психолог понекад може, уместо да помогне човеку, да му својим стањем нанесе још већу штету. Хронично уморна и неиспавана мајка, колико год да воли своје дете, може због ситнице реаговати страшним бесом, па чак и да га удари. Зато је, да бисмо избегли сагоревање, неопходно да водимо рачуна о себи и да будемо свесни у каквом се тренутно стању налазимо, да ли још имамо снаге и ресурса и да ли нам је потребан одмор.
Рад би требало да доноси задовољство. Није добро стално желети више него што заиста можемо, нити радити нешто само зато што мислимо да „морамо“. Идеално је пронаћи равнотежу између онога што „могу“ и онога што „желим“.
Реч „морам“ нас често притиска. А живот нам понекад намеће ситуације више силе и ванредне околности од којих не можемо побећи. Тада се мобилишемо и црпимо своје резерве. Али те резерве су, условно речено, позајмљене – као кредит који ћемо морати да вратимо у будућности. Зато је после таквих ситуација неопходан одмор и опоравак. У супротном, ванредна ситуација постепено постаје наша свакодневица, а то је пут ка потпуном исцрпљивању.
Свештеник има своје начине да се бори са опасношћу од сагоревања. Пре свега, ту је исповест. Током исповести свештеник позива свог сабрата да га сагледа и из друге перспективе. Психологу је такође потребан надзор и стручна подршка, док је свештенику потребан и духовни савет. Зато епархијски исповедници не приступају исповести свештеника сасвим на исти начин као исповести мирјана. Они морају да имају у виду и његову пастирску службу, да препознају грешке које прави у тој служби и да му помогну да их исправи.
У нашу цркву долазе људи различитих професија – професори, наставници, здравствени радници, уметници, психолози. Њихови проблеми нису нужно повезани са недостатком вере, већ често са преоптерећењем и емоционалном исцрпљеношћу. Зато се поставља питање: како се са сагоревањем носе они који не траже помоћ у вери и црквеној заједници?
Духовни аспект сагоревања: Гордост и кривица
Проблем сагоревања није само психолошки, већ може имати и духовну страну. Један од духовних узрока који могу допринети сагоревању јесте гордост. Она рађа преузимање превелике одговорности за све и свашта. Човек на себе узима више него што може да понесе, а притом не размишља довољно о границама сопствених могућности. Очекује успех, награде и похвале, а када то изостане, прети му емоционални слом.
Постоји још један духовни проблем који такође може довести до сагоревања – покушај да се осећај кривице потисне прекомерним радом. Човек осећа кривицу због неких грехова, грешака или нереда који постоји у његовом животу. Чини му се да ће радом искупити своју кривицу, да ће се на неки начин казнити и тако решити своје духовне проблеме и заслужити опроштај.
Овакав став, скривен иза наводно побожног расуђивања, не води нас ка Богу, већ нас може још више удаљити од Њега. Многи људи се налазе у овој опасној заблуди, јер покушавати да неким својим делом заслужимо опроштај грехова значи погрешно разумети саму суштину Божије благодати. Не можемо својим делима „купити“ опроштај. Бог нам га даје из љубави и милости, кроз покајање и исповест, јер не жели да грешник погине. Као што Свети апостол Павле каже: „Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; не од дјела, да се не би ко хвалисао“ (Еф. 2, 8–9).
Какав човек је мање изложен опасности од сагоревања? Смирен човек. Онај ко познаје границе својих снага неће стално тежити тренутном и што већем резултату. Он нема нездрави перфекционизам. Зна да му је Бог дао одређене способности и могућности и трудиће се да учини онолико колико може, али неће из себе исцедити и последњу снагу. Смирење ће му помоћи да стане онда када схвати да је преузео више него што може да поднесе. Истинско смирење није самопонижавање. Свети оци су управо против таквог лажног смирења упозоравали, јер човек може себе понижавати споља, а да унутра и даље остане заробљен гордошћу.
Сагоревање може бити повезано и са недостатком вере. Човек који не верује или је маловеран не види у свом животу Промисао Божији. За њега је резултат сопственог рада од пресудне важности, јер има осећај да све мора сам да постигне. Човек који не верује или Бога доживљава као бескрајно удаљеног принуђен је да све носи сам, да се ослања само на своје снаге и да верује искључиво себи. А онда је, наравно, лако пренапрегнути се.
Када се, међутим, човек узда у Господа, он зна: „Све могу у Христу који ми даје снагу“ (Фил. 4, 13). Господ све у нашем животу уређује тако мудро да чак ни оно што нам изгледа као неуспех не мора бити бесмислено. Наш неуспех или недостатак успеха може постати сусрет са Богом. Чак и ако нисмо добили резултат рада којем смо се надали, увек постоји и други резултат – духовни. А он нам у одређеном тренутку може бити много важнији и потребнији од још једног „радног подвига“.
Јереј Петар Коломејцев
За Фондацију „Пријатељ Божији“ превео и прилагодио: Петар Волков
Извор: журнал «Православие и современность», № 31