Најтежи део молитве није изговарати је, већ наставити је онда када се ништа не мења. Када пролазе дани, човек почиње да мери Божију близину оним што види пред собом. Тада се и вера лако претвара у чекање на неки знак да молитва није узалудна. У тим тренуцима тишине, људско срце лако обузме малаксалост, а молитва уместо извора снаге постаје тежак терет који једва изговарамо.

Ако смо икада тако осећали – познато нам је искуство кроз које су прошли многи пре нас, тражећи смисао у тренуцима када одговор изостаје. Христос је добро познавао ову људску слабост и склоност душе да клоне када плод труда остане невидљив. Зато нам у Јеванђељу оставља једну кратку, али бескрајно снажну причу, управо да нам врати наду када све изгледа узалудно.

Град, судија и једна упорна жена

У једном граду живео је судија. Човек без страха Божијег и без обзира према људима – „Бога се не бојаше и људи не стиђаше“ (Лк 18, 2). По свим људским мерилима, он је представљао последње место на коме би се могла наћи милост или разумевање. Његово срце остајало је потпуно затворено и за Божије заповести и за људску патњу.

А ипак, њему је долазила једна удовица.

Замислимо њен положај на тренутак. Удовица у оном времену остајала је без моћи, без друштвеног угледа и без утицајног заштитника који би заузео реч за њу. Између два доласка судији остајале су само дуге, самотне ноћи у којима се чинило да је чак и прашина у соби тежа од њене речи. Носила је тежак терет неправде, а једина снага била јој је унутрашња истрајност која јој није дала мира. Долазила је судији. Дочекивало ју је одбијање. Враћала се поново, али је и даље наилазила на хладноћу. Ни тада није одустала.

Истрајавала је пред његовим зидом ћутања и сопственом исцрпљеношћу. Била је свесна да другу адресу нема, а њена потреба била је исувише велика да би је једноставно напустила.

Кад умор постане пут ка правди

На крају, судија, потпуно савладан њеном упорношћу, каже сам себи: „Ако се и не бојим Бога и људи не стидим, будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не додијава“ (Лк 18, 5).

Судијина одлука извире искључиво из жеље да сачува лични мир и ослободи се упорног притиска. И баш на тој тачки где се прелива чаша људског стрпљења, Христос отвара потпуно другачији хоризонт и изговара речи које целој причи дају дубоки смисао:

„А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати?“ (Лк 18, 6–7)

Гледајући ову слику, откривамо дубину Господње поруке. Када саможиви човек, равнодушан према Богу и људима, попусти пред упорном молбом, наша сигурна лука постаје Бог.

Он дубоко саосећа са нашом сузом и чује сваку нашу молитву. Божија спремност да нас чује извире из Његове вечне љубави према нама као Својој деци. Он ослушкује сваки, па и најтиши уздах наше душе, чак и онај који остане незабележен у речима.

Завршетак ове приче доноси изненадан заокрет. Уместо да нас ушушка у лако спокојство, Христос поставља питање које дотиче и преиспитује најдубље кутке нашег срца:

„Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк 18, 8)

Ове речи упућене су директно нама. Позивају нас на искреност у тренуцима када молитва не доноси тренутне и видљиве резултате, а у срце почне да се увлачи тихо тињање сумње у Божију близину управо у нашој конкретној невољи.

Удовица из параболе корачала је без икаквих спољашњих јемстава. Пред собом није имала чудесне знаке, обећања нити подршку средине. Ишла је напред ношена искључиво унутрашњим уверењем да треба куцати и даље, без обзира на то колико су врата изгледала чврсто закључана.

Срж праве вере

У овој истрајности кроз мрак лежи сама суштина живе вере. То је вера која наставља да тражи Бога чак и када се чини да с друге стране влада тишина, ослањајући се на то ко Он јесте. Она мери Божију близину дубином Његовог обећања, а мимоилази пролазне сате и наше сопствене рокове.

Бог је Отац који увек слуша. Његова љубав према нама претходи свим нашим молбама и познаје наше потребе пре него што их уопште формулишемо. Он нас позива на непрестани разговор – на вапај дан и ноћ са поверењем детета које сигурно зна да ће, у прави час, врата бити отворена.

Када нас следећи пут обузме умор од молитви које као да остају без еха – сетимо се удовице и њене непоколебљивости. Носимо у себи свест да се обраћамо Оцу који нас је заволео пре него што смо ступили у постојање.

Сваки наш поновни корак ка молитви, упркос тишини која нас окружује, постаје наш најчистији одговор на Христово питање – живи доказ да је Он, када дође, у нама пронашао веру.

За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић