Није Божији посао да било кога убеђује у било шта. Он нас не увлачи у Царство Небеско, већ нам једноставно показује пут који тамо води. Господ стоји пред вратима људског срца, спреман да притекне у помоћ. Али на појединцу је да отвори та врата или их остави затворена. "Ево, стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном, говори Христос" (Откр. 3,20). Али чак и ако претпоставимо да би Бог желео да убеди оне који не верују у Њега, мало је вероватно да би за главни аргумент изабрао чуда.

Зашто? Јер чуда нису у стању да у било шта убеде или промене наше мишљење. Докази о томе су у изобиљу расути по јеванђељској нарацији. Исус Христос је учинио многа чуда: исцељивао је болесне, изгонио демоне, претварао воду у вино, нахранио хиљаде људи са пет хлебова и на крају васкрсавао мртве. Кад би чуда могла да убеде, онда би сви очевици Спаситељевих дела одмах постали Његови следбеници. У стварности је све било сасвим другачије. Један од упечатљивих примера су изузетно различите реакције на исцељење слепих и протеривање злог духа из немог демона. Када је неми проговорио, народ је, изненађен, говорио: такав феномен се никада није догодио у Израелу. А фарисеји су рекли: Он изгони демоне силом кнеза демона (Мт. 9 , 33-34).

Када су Исусова чуда премашила сваку разумну меру у очима Његових противника, након што је васкрсао Лазара, који је тада већ четири дана лежао у гробу, одлучили су да убију Спаситеља. Ево како јеванђелист Јован описује доношење ове одлуке: Тада првосвештеници и фарисеји сабраше савет и рекоше: "Шта да радимо? Овај Човек чини многа чуда. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ." (Јн. 11:47-48) ​А онда је један од њих, првосвештеник Кајафа. изговорио невероватну фразу: "Ви не знате ништа; Нити помишљате да је за нас боље да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне". (Јн. 11:49-50) Кајафа је, наравно, био лош човек, али будући првосвештеник те године, и не схватајући то, изговорио је пророчанство, предсказујући да ће Христос заиста умрети за све људе, добровољно преузимајући одговорност за све грехе. Од тог дана одлучили су да Га убију.

Чуда не само да нису успела да убеде Христове противнике у Његово Божанство, већ су, напротив, постала главни аргумент да Га се отарасе.

Да бисте веровали, разумели и открили нешто ново, потребна вам је жеља и спремност за то. Крути ставови и уверења својствени многим људима служе као препрека на овом путу. Ако сам сигуран да је скијање опасно или да никада нећу научити како да скијам, онда је мало вероватно да ћу икада отићи на одмор у скијалиште. А примери стотина хиљада људи који сваке године иду тамо неће ме натерати на ово. Ако сам уверен да пророк не долази из Назарета (уп. Јн. 1,46), онда чак и ако почне да хода по води и свуда лечи болесне, ја ћу остати неуверен.

Спаситељ није чинио чуда са циљем да људи поверују у Њега. Напротив, чуда су била одговор на веру људи. Веома је карактеристична јеванђељска прича када је Исус, дошавши у Назарет где је одрастао, изговорио беседу у синагоги, а након тога књижевници и фарисеји су се запитали: "Откуд овоме премудрост ова и моћи? Није ли ово дрводјељин син? И саблажњаваху се о њега." Зато Христос тамо никада "не учини онде чудеса многа због невјерја њихова." (уп. Мт. 13:55-58)

Без вере у Бога, чудо је немогуће. Верник је отворен за чудо, а неверник је затворен, јер је уверен да се чуда не дешавају. Свест неверника је окована својим догмама, тако да не може да се осврне око себе да види и препозна чак и очигледне ствари. Дакле, Бог не чини чуда тамо где неће бити од користи.

Свештеник Евгениј Мурзин
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео: Иван Попов
Извор: foma.ru