Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења, знајући да кушање ваше вјере гради трпљење:
А трпљење нека усавршује дјело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка. (Jaк. 1:2-4)
Наставници школе где сам студирао, поделили су све ученике у две категорије. У првој групи су били студенти који нису били толико талентовани колико ревносни, вредни и заинтересовани. А другом - сви они који су, можда, имали талента, али су се млако односили према студијама, били су лењи, равнодушни, инертни.
Наставници су несебично радили са ученицима прве категорије, скоро седам дана у недељи: галамили, исправљали их, захтевали, грдили, оптерећивали их додатним задацима, остављали их после наставе, терали да прераде своје радове, почињу изнова и изнова како би се постигли најбољи резултат.
Али учитељи нису дирали ученике друге категорије. Ови ђаци су живели за своје задовољство, наставу су похађали чисто по свом расположењу, нико им није сметао, ништа их није оптерећивало, ништа од њих није захтевано.
Тако је настала парадоксална ситуација: вредним студентима је било веома тешко да уче током студија, суочавали су се са гомилом проблема. Напротив, немарни студенти нису имали проблема и било им је лако да уче.
Али студенти прве категорије успешно су дипломирали и постали добри стручњаци. А ученици друге категорије су накнадно, по правилу, мењали професију и били приморани да траже другачији пут у животу; завршивши школу, чинило се да су нестали, растворили се у гомили.
Сећајући се овога, то је оно о чему размишљам. Ако те гурају, критикују, грде, ако од тебе захтевају много, ако си оптерећен све новијим и сложенијим пословима, то не мора да значи да те потцењују, не воле и желе ти зло. Понекад, то значи сасвим супротно: верују у тебе, сматрају да вредиш, брину се о теби, пажљиво те воде, стрпљиво и истрајно те уче – да израстеш свом снагом изнад себе, уче те да будеш бољи.
Али ако те нико не дира и не смета ти, ако од тебе ништа не захтевају, ако ти је дозвољено да радиш шта год желиш, то, пак, не значи да си срећан и да имаш одличан посао. Можда то значи да су те једноставно напустили: не верују у тебе, ниси занимљив и стога си заборављен.
И ту се налази одговор на питање зашто добри људи тако често носе тежак крст, а зли живе срећно до краја живота.
Ствар је у томе што нас је и Бог поделио у две категорије. Он неке методично поучава као своју драгу децу: Он преузима захтевну, строгу и ревносну бригу, припремајући их за живот у Свом Царству. А друге оставља да живе по својој вољи, не дира их, не пружа им Своју педагошку пажњу. Јер Он је већ одредио: ови људи су Му странци.
Дакле, ако ти је сада тешко, немој се обесхрабрити и не очајавај. Твој бол, твоји губици, твоје свакодневне потешкоће, твоји бескрајни проблеми значе само једно: Бог те није заборавио. Он те се сећа и воли, верује у тебе и зна да можеш и да ћеш сигурно постати бољи. Он те учи - а учење је увек тешко. Он те води - а ићи правим путем никада није лако.
И Он не намерава да одустане од тебе. Јер Му ниси странац. Ти сте Његов и за Њега.
Блажен је човјек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће вијенац живота, који Господ обећа онима који га љубе. (Jaк. 1:12)
протојереј Сергије Јелисејев
За Фондацију Пријатељ Божији припремила: Светлана Розанова