Син Симеонов, велики поштоватељ светог Јована Рилског. Учинио цркву бугарску независном од Цариграда и сачувао Православље у Бугарској од богумила. После једног неуспешног рата са Мађарима и Русима умро 976. године у педесет шестој години живота.
Блажени Теодор беше родом из Митилине, и имађаше жену и децу. Једном, разљугивши се због нечега, он се одрече Христа и прими мухамеданство. Но потом, када помрачење мину и он дође к себи, покаја се због безумног поступка свог и, оставивши свој завичај, дође у Свету Гору. Ту он једноме духовнику исповеди свој грех и издржа одређену му епитимију. Затим би помазан светим миром; и на тај начин, причисливши се разумном стаду Христовом, стаде се подвизавати у духовним подвизима. И подвизаваше се дуго време...
Ови свети мученици пострадаше са светим Иполитом Римским и светом Хрисијом.
Сви ови пострадаше за Господа Исуса Христа на Самосату у време цара Максимијана 297. године. Филотеј и Иперихије беху великаши, а остали беху младићи знаменита рода. Уморише их незнабошци грозном смрћу, укуцавши ексере у главу сваком од њих. Часно пострадаше и у вечну радост уђоше.
Драговољно изабрао затворенички живот попут ранијих затвореника, Исакија и Никите, опрезно чувајући се ђаволске прелести, којој се ова двојица у почетку подаше. Великим уздржањем, молитвом и богомислијем достигао висок степен савршенства. Од уплашеног демона сазнао да у Печерском манастиру од стотину осамнаест монаха има њих тридесет, којима је дата од Бога власт над злим дусима. Представио се Господу 1194. године.
Ови свети пошто постадоше војници Небеског Цара Христа, наружише идоле и изобличише заблуду идолопоклоника. Идолопоклоници их ухватише, и најпре им дебелим моткама поломише руке и ребра, затим их немилосрдно шибаше, па им тешке ланце око врата ставише, и тако их у тамницу вргоше. После тога их из тамнице изведоше, и кожу им на кајише секоше; затим их обесише, и онда свакоме од њих укуцаше ексере у главу. И тако ови славни мученици предадоше душе своје у руке Божје, и добише неувенљиве венце мучеништва
За царовања Нумеријанова, 284 године, настаде гоњење против хришћана. Тада овај свети Силуан, епископ у граду Емеси, у Сирији, би оптужен кнезу, одмах ухваћен, и заједно са ђаконом Луком и чтецом Мокијем, сви троје везани изведени пред кнеза. Он их дуго истјазаваше. И пошто виде да они исповедају Христа као истинитог Бога, а проклињу оне који се клањају идолима, силно се разљути. Затим покуша да их ласкањем придобије да се одрекну Христа. А кад и тиме не успе, страшно их тукоше, па их онда баци у тамницу, и остави их да тамо умру од глади.
Ови свети беху из града Едесе, а пострадаше за време цара Трајана, 110 године. Свети Сарвил беше најпре идолски жрец и служитељ гадних жртава демонских. Био је леп и чувен; носио је скупоцене и раскошне хаљине, и имао златну капу на глави; тамошњи јелини су га сматрали као другог малог цара, и поштовали као другог бога. И он је наређивао да се сви клањају идолима и приносе им жртве...
Епископ града Едесе, који је обратио у Хришћанство Св. мученика Сарвила и сестру његову. Због тога је био мучен и затваран, те тако постао исповедник. Пошто је, по заповести царској, пуштен из тамнице, у миру се упокојио.