На крштењу назван Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере, он поче брижљиво испитивати, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу, да су били на служби у православној цркви, Светој Софији и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу”. То побуди Владимира, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен с брда Кијевског и бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску, Владимир савршено измени свој живот, и улагаше свој труд, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве наместо порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту, где раније мученички пострадаше за Христа свети Теодор и син му Јован (в. 12. јули). С оним истим неодољивим напором, с којим раније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство. Упокоји се у Господу 1015. године.
Свети мученик Авудим пострада 299 године, за време цара Диоклецијана. Примораван као хришћанин да принесе жртву идолима, он не пристаде. Зато га повалише на земљу, везаше за четири коца и девет га војника тукоше. Затим, пошто не хтеде да окуси од идолских жртава, стругоше му тело гвозденим ноктима; па му напослетку одсекоше главу. И тако овај победоносац узиђе на небо.
Благочестиви цар Византијски Јустинијан II Ринотмит (685-695 г.) поживе побожно и би погребен у храму Светих Апостола у Цариграду.
Спомен ове преподобне матере наше Матроне врши се 20 октобра, где се налази и њено опширније житије. А данас се слави чесно обретење њене свете главе, која би нађена доста времена после њеног светог престављења, и то приликом проширивања њеног храма на острву Хиосу. Том приликом исцелише се многи болесници и паралисани, а једна нема жена проговори. Њене свете мошти и данас су чудотворне.
Велика, као најстрадалније село у Горњем Полимљу, постала је местом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог светског рата. Дан спомена Светих новомученика величких и горњеполимских биће, као и до сада, 28. јул - на дан Светих Кирика и Јулите.
Света девојка Миропија родила се у граду Ефесу од хришћанских родитеља. По смрти оца она би препорођена светим крштењем. Васпитавана од своје мајке у страху Божјем, она с љубављу и усрђем одлажаше на гроб свете мученице Ермионије, једне од кћери светог апостола Филипа (Д. А. 21, 8-9). Она узимаше целебно миро које истицаше из гроба свете Ермионије, даваше га болесницима и исцељиваше их...
Родом из Кијева; спочетка се подвизавао као монах у Печерском манастиру. Жељан усамљености, преподобни Стефан се удаљи у месташце Махришче, на 30 врста од Сергијеве лавре. Ту он, после дугих усамљеничких подвига, основа манастир Свете Тројице. Но мржња неких суседних бојара примора га да се одатле склони на реку Авнежу, на којој он са учеником својим преподобним Григоријем Авнежским основа други манастир Свете Тројице. Велики кнез Димитрије Јоанович поново позва преподобног Стефана у Махришчски манастир, где се он подвизавао све до своје смрти, 1406 године. Свете мошти преподобног Стефана бише 1550 године обретене нетљене, и почивају у његовој обитељи. Оне се прославише многим чудесима.
Премлаћен тојагама због вере у Христа, овај свети мученик заврши свој живот на земљи.