Света великомученица Ефимија
Ова светитељка празнује се, када је пострадала. На овоме месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију, пројављено за време IV васељенског сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време цара Маркијана и Пулхерије 451. године после смрти цара Теодосија Млађег. Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора, патријарха александријског и Евтихија, архимандрита цариградског, који су распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе, божанска и човечанска, но само једна, божанска. На овоме Сабору највиднију су улогу играли Анатолије, патријарх цариградски и Јувеналије, патријарх јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране не може доћи ни до каквог опредељеног решења, то патријарх Анатолије предложи, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање, па да их положе у ковчег, у коме стајаху мошти свете Ефимије. На то се сви сагласише. Два вероисповедања буду, дакле, написана и постављена на прси великомученице, ковчег затворен и царским печатом запечаћен, још и стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и молитви. Четвртога дана, када гроб отворише, видеше православно вероисповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама. Тако се спор Божјом силом реши у корист Православља. У време цара Ираклија мошти свете Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград, у цркву њеног имена, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди, те се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на острво Лимнос и положен у цркву Свете мученице Гликерије. Тек у време царице Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо место. Из ових моштију с времена на време текла је крв, која је помагала болним и невољним (в. 16. септембар).
-knjeginja-ruska-232x300.jpg)
Света Јелена (Олга) књегиња руска
Велика кнегиња руска, пре крштења звана Олга. Жена кнеза Игора. Крштена у Цариграду од патријарха Полиевкта. Велика ревнитељка вере православне у Русији. Упокојила се 969. године.
Свети преподобномученик Никодим
Родом из Елбасана. Био жењен и имао деце. Заваран од Турака он прими ислам и насилно преведе и децу своју у ислам, осим једног сина, који одбеже у Свету Гору и замонаши се. Никодим оде у Свету Гору, да доведе сина натраг, но Света Гора на њега учини такав утисак, да се он покаја, врати у веру Христову и замонаши. Три године је оплакивао своје одступништво, па се најзад реши да се врати у Албанију, да откаје свој грех тамо где га је и учинио. Врати се, дакле, изјави пред Турцима, да је он хришћанин и би посечен 11. јула 1722. године. Његове чудотворне мошти и данас леже целе и целебне.
-220x300.jpg)
Свети преподобномученик Нектарије (Николај)
Родом из Вриула у Малој Азији. У седамнаестој години насилно потурчен. Имао сличну судбу као и свети Никодим. Када се као Турчин јавио својој мајци, ова му викне: „Одлази од мене, не познајем те. Ја сам те родила као хришћанина, а не као Турчина”. Он се горко покаја, оде у Свету Гору и тамо у скиту свете Ане замонаши се. Решен да погине за Христа и тиме опере свој грех, он оде опет у Вриул, где пострада. Посечен за Христа од Турака у свом месту рођења 11. јула 1820. године у двадесет првој години својој.
Светих четрдесет пет мученика: Леонтије, Маврикије, Александар, Сисиније и прочи.
У време опаког цара Ликинија, који владаше источним делом царства Византијског, би велико гоњење хришћана. У Никопољу Јерменском јави се намеснику царском Лисију свети Леонтије са још неколико пријатеља својих и рече му, да су они хришћани. „А где је ваш Христос?” упита Лисије. „Не би ли распет, и не умре ли?” На то свети Леонтије одговори: „Кад знаш, да наш Христос умре, знај да и васкрсе из мртвих и вазнесе се на небо”. После дуге препирке о вери Лисије их изби и баци у тамницу, где им не даваху ни јести ни пити. Нека благородна хришћанка Власијана доношаше им воду и додаваше кроз тамнички прозор. И ангел Божји јави им се у тамници, да их утеши и охрабри. Када би суђење, јавише се Лисију и два тамничара као обраћени хришћани, и још многи други, свега четрдесет пет њих на броју. Судија их осуди све на смрт но тако, да им прво секиром буду одсечене руке и ноге, па после да буду бечени у огањ. Та грозна казна би дословно извршена, и душе светих мученика одлетеше Господу своме у вечни живот. Чесно пострадаше и царство наследише 319. године.
Свети преподобни Антоније Кијево-печерски
Основатељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечу близу Чернигова, и рано оставио своју домовину и отишао у Свету Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота, тада им он постави за игумана Теодосија, а он оста у пештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског. Антоније претрпе многе злобе од људи и од демона, но он победи све својом кротошћу. Имаше велики дар прозорљивости и исцељења болних. Представи се Господу 1073. године у деведесетој години свога живота, оставивши свој духовни расадник да кроз векове доноси добре плодове православном народу у Русији.
Пренос чесне ризе Господа нашег Исуса Христа
У време страдања Господа Исуса за род људски налазио се у одреду римске војске у Јерусалиму и један Грузин, Елиоз из града Мцхета. Мати његова чула беше за Христа и у срцу вероваше у Њега. Испраћајући сина на војску у Палестину, она му саветоваше, да не ради ништа против Христа. Када је Господ закиван ексерима на крст, звук чекића на Голготи дошао је у уши Елиозове матере у град Мцхет. Чувши тај звук, она узвикну: „Тешко мени, што не умрех пре овога времена, смрт би ме избавила од овога страшнога звука!” И рекавши то - падне мртва. Елиоз се налазио тада под Крстом и са другим војницима бацао коцку око ризе Христове. Риза допадне њему, и он је донесе у Мцхет, и поклони својој сестри Сидонији. Ова чувши за смрт Господа као и за то да је њен брат био учасник невиног крвопролића, падне мртва са хитоном Господњим, држећи овај чврсто у рукама својим, тако да га нико не могаше истргнути, него буду принуђени да је сахране заједно са хитоном. Из њеног гроба никне кедар, из кога се точило целебно миро. Временом кедар падне и место се то заборави. Света Нина пронађе то место помоћу огњеног стуба над тим местом, после њене молитве. И покрштени цар Миријан подигне ту цркву светим Апостолима. Шах Аббас узме ту ризу 1625. године и пошаље у Москву на дар кнезу Михаилу Феодоровичу и патријарху Филарету. Риза та буде постављена у Успенски сабор у Москви.