У синаксару Цариградске Цркве, где се под данашњим даном празнује сабор Светих Дванаесторице и Седамдесеторице Апостола, спомиње се и апостол Фигел из Седамдесеторице, који беше епископ у Ефесу.
Спомен њихов наводи се у Јерусалимском Канонарију под 30. јуном, заједно са мученицима: Фоном, Каноном, Симеоном и Исаком.
Овај блажени мученик Христов Михаило роди се у Атини од побожних и веома сиромашних родитеља. Због велике сиротиње својих родитеља он се није могао учити књизи, и тако остаде неписмен. Зарађивао је за живот скупљајући ђубре по градинама и разносећи га на свом магаренцету сељацима у околини Атине и продавајући га. Једнога дана при повратку са села њега на улазу у град срете капетан са својом четом, заустави га и злонамерно оклевета како је Михаило ишао у шуму и носио барут хајдуцима...
Син великог кнеза Јурија Долгорукова; био први великоруски кнез, са престолом у Владимиру. У том граду подигао велељепну Успенску цркву, и раскошно је украсио. Поред тога: подигао многе манастире, украсио многе цркве, био хранитељ сиротиње, монаха и монахиња. Строги ревнитељ правде, он сам вођаше живот чист, врлински, узоран. Зато што беше веома правдољубив, праведан и правичан, он би издајнички убијен од блиских му људи у селу Богољубову, 30. јуна 1174. године. Његове свете мошти обретене нетљене 1702. године; оне почивају у Владимирској саборној цркви.
Рођен је 1874. године. Завршио је шест разреда Гимназије и богословију у Рељеву 1899. године. Рукоположен је за ђакона 05., а за свестеника 08. септембра 1899. године. Био је свештеник у селу Паланчишту код Приједора, а затим у Хашанима код Босанске Крупе и у Рмањ Манастиру (Мартин Брод) у долини ријеке Уне. Писао је о нашим старинама у часопису “Босанска вила” и у другим часописима. Као и остали православни свештеници из Босне, интерниран је 1914. године у Арад,гдје је провео цвијело вријеме у Аустро-угарским казаматима. Јула мјесеца, 1941. године, устасе су га ухапсили и затворили у Кулен Вакуфу, одакле су га 29. јула одвели у Лички Бушевић, страховито мучили, преклали и у тамошњу јаму бацили. На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа Хризостома бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије. Спомен светог свештеномученика Милана врши се 13. јула/30. јуна.
Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти су Христос, Син Бога живога” (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).