Подвизавали се на реци Печенги, у Спаској пустињи, у Вологодској губернији. Ту основали манастир, који касније претворен у парохијску цркву. Свете мошти њихове почивају у тој цркви.
Родом из Алепа. Примораван од Турака да се потурчи, Јосиф не само да одбије то, него почне изобличавати мухамеданске лажи и хвалити веру Христову. Због тога би мучен и обезглављен 1686. године.
Син Всеволода Трећег; родио се 1189 год., ступио на Владимирски великокнежевски престо 1212 године. Из младости се одликовао пламеном љубављу к Богу и делима побожности, старајући се да извршује заповести Божије и гајећи у срцу свом страх Божји. Усрдно посећивао сваки дан богослужење, пажљиво слушао што се чита и пева, и често размишљао о томе да хришћанину ваља ући у царство небеско кроз многе невоље...
Архиепископ 1286-1292. године. О њему се не зна много. Зна се да је обнављао и подизао цркве и да је, вероватно око 1290. године, преместио седиште српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ. Велику бригу је посвећивао манастиру Студеници, снабдео је богослужбеним књигама и црквеним сасудима. Изузетну бригу је посвећивао српским подвижницима. Ореол светитељства задобио је чистотом своје вере и хришћанске љубави. Красиле су га кротост, смиреност и доброчинства.
Син Владимира кнеза Угличког и ревнитељ благочестивог живота. Пун љубави еванђелске. Зидао и издржавао многа сиротишта, болнице и гостопримнице. Подигао око петнаест цркава у разним местима своје кнежевине. Свети Роман сваки дан бивао на служби Божијој. После смрти своје супруге сав се потпуно посветио подвизима поста, молитве, добротворства и благочешћа. Преставио се 3. фебруара 1285. године, и сахрањен у цркви Преображења у Угличу. Око 1485. године свете мошти његове биле обретене нетљене и читаве. Године 1609. мошти му буду спаљене од туђинаца, но остатци св. моштију продужише точити исцељења вернима.
Свети Власије беше родом из Кесарије Кападокијске. Син врло богатих родитеља. Богатство њихово, које се састојало у стоци, он увећа. И од тог богатства он обилно дељаше милостињу сиромасима. А када настаде гоњење хришћана од стране јелина, тражаху и овог блаженог Власија, али га не нађоше. Због тога јелини претражише и пустиње и горе. Када за то дознаде храбри Христов борац, он се сам пријави гониоцима са толиком радошћу као да га зову на царску гозбу. Па још угости и изгрли своје гониоце и убице као добротворе и доброжелатеље.
Ова света удовица и старица, зато што при храму служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама, би удостојена да на Сретење види Господа Христа, и да богонадахнуто објави свима који чекаху спасење у Јерусалиму, да је то очекивани Месија - Христос (Лк. 2, 36-38).