Обновио и оснажио Грузију као државу. Као велики ревнитељ вере хришћанске сазидао је многе нове храмове по Грузији и старе оправио. Сматра се препородитељем вере православне у Грузији.
Овај свети игуман Јерусалимски херувимски се подвизавао, и у миру се упокојио у петом веку.
Ови свети пострадаше у Феникији 295 године за време цара Диоклецијана и намесника царског у Феникији Максима. Ухваћен, свети Ананија би изведен пред намесника. И пошто исповеди Христа, и наружи идоле, бише га моткама, и жегоше му ребра пламеним буктињама, па му опаљене делове тела полише сирћетом и сољу. После тога светитељ молитвом разруши идолски храм и пообара идоле на земљу. Због тога би бачен у тамницу, и тамо добијаше храну од Бога. Ово чудо привуче вери Христовој тамничара Петра. Онда, по наредби намесниковој, њих обојица, заједно са седам других војника које свети Ананија беше привео вери у Христа тиме што чудесно остаде неповређен у толиким мукама, бише бачени у море. И тако ови блажени сви заједно добише венце од Христа за своје подвиге.
Ови свети мученици у Фригији немилосрдно бијени пострадаше за Господа Христа.
Овај преподобни би родом из Атине (рођен половином 11. века). Најпре се подвизавао близу манастира св. Мелетија код Китерона, а затим код горе Сарматион (или Сирцион) близу града Тиве (Тебе) у Грчкој. Просијавши у подвизима на столпу скончао у миру 1111 године. Данас на том месту постоји манастир посвећен њему.
Угледни и богати Цариграђани, Ксенофонт и Марија, живљаху животом богоугодним и сву пажњу посвећиваху хришћанском васпитању синова својих. Када им синови порастоше, послаше их на науке у Вирит (Бејрут); но догоди се, да бура потопи лађу. Промислом пак Божјим Јован и Аркадије буду некако спасени и таласима избачени на обалу, али на два разна места, тако да сваки мишљаше за другога да је потонуо. Из туге један за другим они се оба замонаше у два разна манастира. После две године ожалошћени њихови родитељи дођу у Јерусалим на поклоњење светињама. Тамо помоћу прозорљивости једнога духовника састану се најпре брат с братом, а потом и родитељи с децом својом. Из благодарности према Богу Ксенофонт и Марија раздаду све своје имање сиромасима, а они се обоје замонаше. Дирљива историја ове четири свете душе јасно показује како Господ дивно руководи судбом оних, који у Њега верују; како попушта на њих муку и жалост, да би их после, још већма ојачане у вери, увео у што већу радост. Живели и упокојили се у Господу у V веку.
Као хришћанка буде у време цара Антони- на, 164. године заједно са својих седам синова осуђена на смрт. Молила се Богу, само да њу не погубе пре њених синова, да би ове могла храбрити при мучењу и убијању, те да се не одрекну Христа. Тако и буде по Божјем устројењу. С радошћу је ова ненадмашна мајка испраћала једног по једног сина, док их није свих седам испратила и видела погубљење. Тад је и она с благодарношћу Богу примила мученичку смрт. Сви пострадали у Риму где им се и мошти налазе.
Мученик Христов Авксентије беше из Јањине, син побожних родитеља. Још као млад он оде у Цариград, и тамо изучи ћурчијски занат. Но непријатељ сваког добра ђаво, не могући подносити чистоту његове душе, убаци му у срце мисао: да би за њега било дивно, када би овај краткотрајни живот проводио у уживањима, у пировању, и томе слично. Заведен том мишљу, и наслађујући се њоме, Авксентије напусти занат, па оде на царске лађе међу туђинце и запосли се тамо. Али после кратког времена његови другови туђинци оклеветаше га како се он, тобож, одрекао Христа и исповедио њихову муслиманску веру. Бојећи се да га не предаду господару лађе, Авксентије кришом побеже и оде у Цариград, обучен у врло просто и скромно одело. Тамо купи један чамац, и радећи са њим издржаваше се. И покаја се Авксентије свом душом за све грехе што почини у животу. Поред тога срце му се запали љубављу за мучеништво, и он дан и ноћ мољаше Бога са сузама да му укаже неког искусног духовника, коме би се исповедио и открио му чежњу своју: да жели испити чашу мучеништва.