Свети мученици Евлампије и Евлампија
Брат и сестра, из Никомидије. У време једног страшног гоњења хришћана од цара Максимијана неки верни из Никомидије беху се склонили из града и сакрили. Млади Евлампије би послат у град да донесе хлеба. Ушавши у град, виде младић царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана, налепљену на зиду, насмеја се тој наредби, смаче је и поцепа. Због тога одмах би изведен пред судију. Када га судија поче саветовати, да се одрече Христа, поче и Евлампије саветовати судију, да се он одрече лажних идола и призна Христа као јединога живога Бога. Тада судија нареди, те га тукоше дуго док га крв не обли и мучише другим љутим мукама. Чувши за мучење свога брата, девица Евлампија дотрча, да и она заједно са братом прими муке за Христа. И она би бијена док јој крв не удари на нос и на уста. Потом их бацише у врелу смолу, па у зажарену пећ, но они силом крсног знамења и имена Христова учинише огањ безопасним. Најзад светом Евлампију одсекоше главу, а света Евлампија издахну пре посечења. Још бише погубљени две стотине хришћана, који повероваше у Христа видећи силу и чудеса света Евлампија и сестре његове. Сви се овенчаше венцима мученичким и пређоше у своју небесну бесмртну домовину.
Свети мученици зографски
Када цар Михаил Палеолог склопи с папом злогласну Лионску унију, да би од папе добио помоћ против Бугара и Срба, тада светогорски монаси послаше цару протест против те уније и савет, да је одбаци и да се врати Православљу. Папа посла војску у помоћ Михаилу. И та латинска војска уђе у Свету Гору и почини таква варварства, каква Турци не починише никада за пет стотина година. Обесивши Прота и убивши многе монахе у Ватопеду, Иверу и по другим манастирима, Латини нападоше на Зограф. Блажени игуман Тома објави претходно братији, да ко жели да се спасе од Латина, нека се склони из манастира, а ко жели мученичку смрт, нека остане. И тако оста двадесет шест људи, и то двадесет два монаха, са игуманом својим, и четири световњака, који беху као радници манастирски. Сви се ови затворише у пирг (кулу) манастирску. Када Латини дођоше, поджегоше кулу, те у огњу нађоше мученичку смрт њих двадесет шест Христових јунака. Докле кула гораше они певаху Псалме и Акатист Пресветој Богородици, и предадоше своје свете душе Богу 10. октобра 1283. године. Исте године у децембру бедно сконча и нечестиви цар Михаил, против кога, а у заштиту Православља, беше се дигао српски краљ Милутин.
Свети преподобни Теофил, исповедник
Пореклом македонски Словен негде од Струмице. Млад се замонашио, и засновао свој манастир. Много пострадао за иконе у време Лава Исаврјанина, и погинуо би том приликом, да не успе убедити кнеза Ипатика, судију свога, у основаност и потребу иконопоштовања. Кнез га пусти у слободу, и он се врати у свој манастир, где мирно сконча 716. године и пресели се у радост Господа свога.
-220x300.jpg)
Свети мученик Теотски (Теотекн)
Официр римски у Антиохији за време Максимијана. Када цар нуђаше да принесе жртву идолима, он одговори: „Ја верујем у Христа Бога, и Њему ћу принети на жртву себе - жртву живу”. С каменом о врату потопљен у море после великих истјазања чесно пострада за Христа и венча се венцем мученичким.
Свети преподобни Васијан
У време благоверног цара Маркијана дође овај светитељ из Анадолије у Цариград 450. године. Велик беше његов подвиг, велика и чудотворна сила, коју му Бог дарова. Имађаше око три стотине ученика; међу овима и свету Матрону. Цар Маркијан сагради у његово име храм, који још и данас постоји.
Свети преподони блажени Андреј тотемски, Христа ради сулуди
РОДОМ из села Уст - Толшчемског, он поче сулудовати Христа ради у Галичком Воскресенском манастиру, и прохођаше овај подвиг десет година. Омиљено му место боравка беше крај цркве Воскресенија, у граду Тотми, на обали реке Сухоне. Ту он, као лишен разума, зими и лети хођаше бос, у худој и подераној одећи; храна му беше хлеб и вода, и то у тако малој количини, тек да не умре од глади. За тако високе подвиге блажени Андреј још за живота би удостојен дара чудотворства. Упокоји се он 1673. године. На гробу његовом збиваху се чудеса.
Светих двеста мученика
ОНИ због светог Евлампија повероваше у Христа и одмах бише погубљени.
Свети преподобни Андроник и супруга му Атанасија
Грађани антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви, а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце, они се договорише, да живе убудуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се свети мученик Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у Царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. Потом обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, свети Андроник код старца Данила у скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима, преселише се у вечно Царство Христово, и то најпре света Атанасија, а после осам дана и свети Андроник.
