Пострадао у Марсељу у III веку. После љутих мука, бачен у тамницу, где обрати стражаре у веру Христову. Распет на крсту скончао.
Племић енглески. Скрио у своме дому хришћанског свештеника у време гоњења, и од овога поучен био вери Христовој. Тада он даде своје одело свештенику, а он се обуче као свештеник и предаде се мучитељима. Осуђен на смрт, он и свога џелата приволи вери Христовој.
У Нурсијској области живљаху заједно у пустињачкој усамљености два мужа у светом монашком лику; једном беше име Евтихије а другоме Флорентије. Евтихије, загреван топлотом духовне ревности, стараше се не само о своме спассњу него се брињаше и о спасењу других, и труђаше се да својим душекорисним поукама и саветима многе душе приведе к Богу; а Флорентије, у простоти својој, гледаше само себе, проводећи живот свој у молитвама. Недалеко од обиталишта ових преподобних отаца налажаше се манастир. Догоди се да у том манастиру умре ава, и монаси скупа дођоше к Евтихију и умолише га да им буде ава у њиховом манастиру. Одазвавши се њиховим молбама Евтихије оде к њима и прими управу манастира, а друга свог Флорентија остави да се сам подвизава на том усамљеничком месту, да не би опустела мала црква коју они онде имађаху.
Најпре био презвитер при цркви Влахерни; под царем Јустинијаном II, године 693, постао патријарх Цариградски. За своју непоколебљиву ревност о Цркви Божјој, јер није хтео да благослови рушење једног храма у Цариграду (Богородичиног митрополитског храма), он примио мучеништво од споменутог цара: светог Калиника најпре мучише, па га онда послаше у Рим, и тамо зазидаше у камени зид; када после 40 дана развалише зид, светог Калиника нађоше још жива, али након четири дана он сконча. Свето тело његово би погребено у Риму (око 705 године), у цркви Светих Апостола Петра и Павла.
Овај свети епископ града Сарда (у Малој Азији) живљаше у време патријарха Цариградског Николаја Мистика (912-925 г.), који му и пријатељска писма писаше. Спомиње се у Синајском рукописном минеју број 631 (из 10-11 века), где има заједнички канон са светим мучеником Лупом, напред споменутим.
Пострадали за Господа мачем посечени у Тракији. (Можда су ово исти они Мученици који се спомињу 20 августа као пострадали у Визији Тракијској.)
Ћерка богатих но незнабожних родитеља из Селевкије у Сирији. Сазнав за Христа, Антуса свим срцем поверова у Њега, и тајно се упути епископу Атанасију, који је крсти. При њеном крштењу ангели се Божји јавише. Потом се упути Антуса у пустињу на подвиг, јер не смеде се ни враћати више родитељима својим. У пустињи се подвизаваше двадесет три године. У молитви Богу она предаде душу Богу клечећи на једном камену, и завешта да под њим буде сахрањена. Епископ Атанасије и двојица слугу Антусиних: Харисим и Неофит, бише потом посечени због вере у Христа, у време цара Валеријана, око 257. године. Чесно сви пострадаше и венцима се увенчаше.
Рођен 26. маја 1879. године. После завршеног Богословског факултета у Оломоуцу 1902. године рукоположен у Римокатоличкој цркви у чин презвитера. У једном јаком покрету повратка Чеха у Православље, Маћеј Павлик се обраћа Светом архијерејском синоду Српске православне цркве с молбом да га прими под своју јурисдикцију. Он је ово учинио због тога што је до распада Аустроуграске 1918. г. духовно старање о православнима у Чешкој водио епископ задарски. Замонашен је у манастиру Крушедолу 21. септембра 1921. године и добио име Горазд. Патријарх Димитрије га је рукоположио у чин епископа 25. септембра исте године. Био је веома активан на организовању своје епархије. Епископ Горазд је 28. октобра 1938. године упутио свим поглаварима православних цркава, једну посланицу и позвао целу светску јавност у помоћ. Немци су га тада добро запамтили. Чешки родољуби-падобранци, су долетели из Енглеске и извршили атентат на Рајнхарда Хјадриха у Прагу, нашли су склониште у крипти православног катедралног храма светих Ћирила и Методија у Прагу. Гестапо је сазнао улогу епископа Горазда, кога су ухапсили са сарадницима. После великих мучења осуђен је на стрељање 3. септембра, а сутрадан 4. септембра 1942. године стрељали су га Немаци у прашком предграђу Кобилиси, а потом спалили у прашком крематоријуму. Тог дана Немци су забранили рад Православне цркве у Чехословачкој, а њену имовину су конфисковали.
Епископ Атанасије би ухваћен од незнабожаца, и доведен пред цара Валеријана. Њега много мучише, и напослетку му главу одсекоше. А споменуте слуге блажене Антусе, Харисим и Неофит, после одласка њихове госпође у пустињу и после мученичке кончине светог епископа Атанасија, отидоше к цару Валеријану и изјавише да су хришћани, а проклеше идоле и оне који им се клањају. Цар их везане посла к војводи Апелијану. Они и пред њим исповедише Христа. Зато их обесише и три сата им тела стругаше; затим их моткама бише; па им најзад чесне главе одсекоше. И тако узиђоше на небо носећи мученичке венце.
Други Синаксари је не спомињу осим Цариградског (према 2 стара рукописа).